Novinarke Ana Stamenković i Ivana Božović zadužene su za teme vezane za zdravstvo u informativnom programu RTS-a. Već deset meseci ove dve mlade žene radne dane provode na najopasnijim mestima u zemlji - u crvenim zonama i na infektivnim klinikama.
U skafanderima, pod uslovima od kojih bi mnogi pobegli, one staloženo, biranim rečima, saopštavaju ono što nije lako reći - borba iza nas je teška, a potrebno je još mnogo snage i odgovornosti da bismo ušli u bolju budućnost.
Anina i Ivanina hrabrost nije mogla da ostane nenagrađena - zajedno sa kolegom snimateljem Vladimirom Zakonovićem, ukazom predsednika Republike odlikovane su Srebrnim medaljama za zasluge u borbi protiv korone, a nedavno im je dodeljena i godišnja nagrada Udruženja novinara Srbije za izveštavanje tokom svih ovih teških meseci.
"Negde sredinom februara počelo je u vazduhu da se oseća da će korona nazalost kad-tad stići i do nas", počinje priču o najtežoj godini u karijeri Ana Stamenković, "Šestog marta ujutru gost u Dnevniku mi je bio profesor Pelemiš, a samo dva sata kasnije otišla sam na vanrednu konferenciju za medije u Palatu Srbije gde nam je rečeno da je korona stigla. Saopštila sam građanima Srbije loše vesti, a potom i informaciju da je uvedeno vanredno stanje. Nažalost, 20. marta javili smo da imamo i prvi smrtni slučaj zbog kovida 19. Tada smo počeli da ulazimo u crvene zone - mesec i po bez dana odmora, a u svih ovih prethodnih 10 meseci slobodni dani i vreme bez korone bili su retkost..."
Ivana Božović, koja je i sama po obrazovanju lekar, nastavlja: "Koronavirus je uticao na sve pore našeg života. Sve zavisi od njega i sve je podređeno njemu. Sve oči sveta su uprte u medicinu, tako da je ovo za mene bila godina najvećih profesionalnih izazova. Pratio je strah, ali i inat da ćemo pobediti koronu, suze zbog izgubljenih prijatelja i osmeh zbog onih koji su je preživeli, požrtvovanost i podrška kolega. U profesionalnom smislu ovo je bio najteži ispit, koji smo nadam se položili. Svi smo dostigli stepen izdržljivosti za koji nismo znali da postoji. Svako veče kada se vraćam kući pomislim kako od umora ne mogu da koračam, kako me boli svaki deo tela... A onda sat zazvoni u 5 ujutru i kao da se ništa nije desilo, idem sve iz početka".
Ana Stamenković
Ana i Ivana se ne žale - njihova posvećenost i ljubav prema poslu su zadivljujuće. Slažu se u tome da herojstvu naših zdravstvenih radnika nema ničega ravnog. "Najveći utisak su ONI - heroji u belim mantilima, skafanderima, svi u zdravstvenom sektoru. Neverovatna požrtvovanost i davanje za svakog pacijenta i radno vreme koje traje bez pauze od marta!", priča Ana.
Nije uvek ni lako ni prijatno razgovarati sa ljudima koji su na "prvoj liniji fronta", ali novinarke kažu da su i lekari svesni koliko je važno izveštavati građane o svemu što se dešava.
Ivana Božović
"I nakon dežurstva i nakon neprospavanih noći i nakon teških situacija, oni uvek imaju volju i želju da razgovaraju sa nama. Nije uvek lako, nemaju uvek vremena, ali ga odvoje za naše gledaoce. Mislim da poruke nade, straha, strepnje, apeli koje upućuju zdravstveni radnici iz crvenih zona najviše utiču na gledaoce", kaže Ivana, a Ana dodaje: "Naši sagovornici nekada više ni ne znaju koliko su već na poslu, pod skafanderom, gledaju teške pacijente, ljude koji umiru... Onda dodjemo mi, za uključenje, gostovanje, reportažu i nije nam nimalo prijatno što ih ometamo, ali svi vodimo istu borbu, i oni to znaju."
Koliko god profesionalne bile, Ana i Ivana ne mogu da isključe ljudskost i empatiju pri susretu sa teškim životnim pričama: "Nikada ne mogu da ostanem imuna na bolest, patnju, bol, tugu", priznaje Ivana, "Trudim se da ostanem pribrana i profesionalna, ali nikada nisam ravnodušna. Trudimo se da pomognemo svima koji od nas pomoć zatraže. Znam da često rizikujem svoje zdravlje, ali o tome nikada ne razmišljam. Ovaj posao ili radite kako treba ili ne radite, nema sredine".
Ana kaže da straha nema, ali da se neprijatan osećaj uvukao u njihovu svakodnevicu. "Rad u skafanderu traje predugo i sve ovo traje predugo. Sve to ostaje i ostavlja posledice, nekih smo svesni, nekih još uvek ne. Ostaju slike u glavi, ostaju urezane reči, ostaju sudbine, priče, patnje, posvećenost..."
"Nažalost, u ovoj godini ostaće mi u sećanju i smrti nekih mojih prijatelja. Kada boli duša, nema reči koja to može da opiše", priznaje Ivana. "Pamtiću i kako moja sestra, koja je lekar, odlazi na dežurstvo u kovid zonu. I sada kada kreće znam da će sve biti u redu i to uvek sebi ponavljam, ali nikada mi nije svejedno."
Za kraj godine, Ana i Ivana nam poručuju da ostanemo odgovorni, jer svi zajedno vodimo veliku borbu protiv virusa u kojoj moramo čuvati sebe i jedni druge.
Ivanina želja je da, nakon što je završila Master studije iz javnog zdravlja, u 2021. završi i doktorat na Medicinskom fakultetu. Ana je ove godine dobila i priznanje "Heroj Beograda", a veliku radost pronašla je u tome što je njen prvi dokumentarni film "Dnevnik jednog proleća", koji predstavlja svedočanstvo o borbi protiv Kovida, nagrađen Gran prijem Internacionalnog festivala reportaže "INTERFER". Zato želi da u narednoj godini nastavi sa autorskim radom. Ipak, u Novogodišnjoj noći, ove hrabre mlade žene imaće i jednu veliku zajedničku želju - da uskoro dođe dan kada će sa malih ekrana Srbiji saopštiti vest da je korona naša prošlost!
(Mondo/RTS)
