Predrag Tripković najstariji je čovek koji je čamcem bez motora ili bilo kog drugog pogona osim ljudskog, stigao do obale Južne Amerike iz Evrope. O avanturi, bliskom susretu sa smrću, sa ajkulom, i svemu ostalo što je pratilo njihov put, ekskluzivno je pričao za MONDO.
Da li ste nekada poželeli da se otisnete u nepoznato? Da se izdvojite od ljudi koje svakodnevno viđate, izađete iz zone komfora i upustite se u neizvesno, opasno i izazovno?
Početkom prošle godine, ekonomista po struci a avanturista u duši, Predrag Tripković, učinio je baš to. Otisnuo se u avanturu koja je trajala skoro dva meseca, u avanturu tokom koje je zamalo izgubio život, a koja ga je naučila da u privatnom životu misli unapred samo dva sata. Predrag Tripković je preveslao Atlantski okean.
Uprkos tome što ne želi svoj poduhvat da predstavlja kao nešto spektakularno i što ga izdvaja od ostalih, teško je odupreti se utisku da je on prvi Srbin koji je učinio ovako nešto, a ujedno i najstariji čovek na svetu (60) koji je veslao od najdalje tačke Evrope do kopna Južne Amerike.
O težini ovog poduhvata govori i to da je samo 1.100 ljudi ikada uspelo da prevesla Atlantik, da je putovanje trajalo 53 dana tokom kojih su veslali u čak 6 smena dnevno od po dva sata. Da su jedini koji su uspeli da veslaju unazad, jer su bili primorani, kao i to da su postavili izvesne rekorde.
Ovo su problemi koji su ih pratili tokom putovanja:
“Moram reći da je poprilično nestvarno iako je sve veoma živo u sećanju, kao da se nije desilo. S jedne strane svedok ste toga da ste tu bili i to radili, a s druge strane se pitate da li sam to baš bio ja”, započinje razgovor za MONDO prekookeanski veslač Predrag Tripković.
Nije njemu ovo prva avantura, veslao je on po Jadranskom, Jonskom i Egejskom moru, biciklom je obilazio Himalaje i Ameriku, ali jeste avantura o kojoj je dugo razmišljao, a koja mu se pojavila neplanirano.
“Prekookeanski čamac kupio sam 2013. godine i tada sam shvatio da postoji veslanje preko okeana. Sa različitim ekipama preveslao sam Egejsko, Jadransko i Jonsko more, a u jednoj od ekspedicija veslali smo čak pet nedelja oko Grčke, povodom stogodišnjice prelaska Albanije. Ipak, sve vreme sam maštao o prelasku Atlantika i pričao da će se to desiti, ne znam kada ali sigurno će se desiti. U jednom trenutku video sam poruku od Ralfa (skipera i vlasnika broda kojim su preveslali Atlantik) da mu nedostaju dva veslača, i odmah sam se javio”, objašnjava Peđa i dodaje da je, posle telefonskog intervjua sa Ralfom postao deo posade.
Iako je imao svega nekoliko dana da se spremi i krene na put, Peđa ističe da u slične stvari ne bi trebalo da se upuštaju ljudi koji nemaju adekvatan nivo fizičke i psihičke spreme, jer su ovakve ekpsedicije ne samo zahtevne već i opasne.
“Čovek mora da bude apsolutno zdrav jer, šta god da nije dobro, u smenama od dva sata rada pa dva sata odmora, isplivaće na površinu. Ono što je vrlo teško shvatiti je to da dan na brodu traje 6 dana. Ciklus od spavanja i odmora ponavlja se šest puta u toku dana. Činjenica je da ako dobar sportista, rekreativac trenira dva sata dnevno, to se smatra dobrim, zar ne? To je 14 sati nedeljno. Mi smo veslali 12 sati dnevno. Znači na svaka dva sata ponovo i ponovo i ponovo i tako 318 smena. Dosta veslača koji su preveslali Atlantik napisalo je knjigu "Two hours on two hours off" jer je glavni osećaj koji vam ostane u toku i posle veslanja, da vi na svaka dva sata morate da izađete na palubu”, objašanjava on.
U napornim smenama, izuzetaka nema. Ko ne iskoristi svoja dva sata za odmor, ne može da ih nadoknadi, već mora da smogne snage ne bi li ušao u sledeću smenu. Jednom prilikom, Peđa se, nakon svoje smene, da bi pomogao Ralfu, skiperu, ponudio da odradi i njegovu, očekujući da će sledeću u kojoj je on na planu da vesla odraditi neko drugi. Ipak, to se nije desilo, te je posle svoje, pa Ralfove smene koju je preuzeo, Peđa morao da odradi i svoju narednu, što ukazuje da je bez prestanka veslao tri smene odnosno 6 sati.
“Taj napor može stvarno da bude izuzetan ali u većini slučajeva je u pitanju rad umerenog intenziteta, 120-130 otkucaja srca u minuti. Nije to sprint, to je dugotrajna aktivnost. Ali pošto nisam imao puno vremena da se odmorim, meni je i u mirovanju puls bio visok tako da, ako mi je normalan puls 50 otkucaja u mirovanju, tamo mi je bio 100. Dakle, kada bih uzeo sve te dane i sabrao puls koji sam imao, meni je srce radilo otprilike onoliko koliko mi otkuca za 100-120 dana u normalnim okolnostima. To je snaga” priča Peđa.
Kada se ukrcao na brod, bio je pun entuzijazma međutim, kako je vreme odmicalo tako je taj entuzijazam opadao da bi se na kraju pretvorio u borbu sa samim sobom.
“Prvo sam prošao kroz period negacije, nisam hteo da prihvatim novonastalu situaciju i tražio sam raznorazne izgovore. Mozak je zbog umora drugačije radio, pa sam čuo neke razgovore koji se nisu desili, npr. da Ralf kaže: `pristaćemo i nećemo da idemo dalje`, što se nikada nije desilo. Verovatno sam ja to sanjao, samo što sam to doživeo kao da sam stvarno čuo” objašnjava on i dodaje:
“Bilo bi mi sasvim u redu da smo posle 10 dana prestali. Normalno danas bi mi bilo jako žao, ali u tom trenutku mi uopšte ne bi smetalo. Mozak radi i pokušava da olakša tu situaciju” priseća se Peđa.
Međutim, okean kao okean, priredio je dosta nepredviđenih situacija petočlanoj posudi među kojima je bio i Predrag, a prvi problemi zadesili su ih pri prelasku Gibraltarskog moreuza.
Okean im je priredio nekoliko problema
“Prelazili smo Gibraltar gde se sile mešaju, bila je strašna oluja, talasi su bili oko 5-6 metara. Naš čamac je dugačak 8 metara i kad na njega dođe talas, stvara se nagib od 30 - 35 stepeni tako da je bilo veoma stresno” govori Peđa.
Drugi problem imali su na Kanarskim ostrvima, na kojima su se prvi put iskrcali. Mislili su da im se pokvario autopilot, naprava koja im održava pravac na okeanu, te su se pribojavali da je njihovoj ekspediciji kraj. Međutim, na svu sreću, autopilot je radio te su nastavili dalje ka Zelenortskim ostrvima gde su se susreli sa pravim problemom - pokvario im se električni desalinizator vode.
“Na Zelenortskim ostrvima je bilo stresno jer je postalo potpuno jasno da nećemo moći da popravimo desalinizator, a ostao je jedan ručni što znači 2-4 sata dnevno pumpanja vode u zavisnosti od toga koliko je slan okean. Pored toga, prerada vode ručnim desalinizatorom znači da nema vode za pranje što dalje znači da smo non stop bili izloženi slanoj vodi koja najeda kožu, nokte. Nije nešto zbog čega će čovek umreti ali je prilično neprijatno” priča nam Peđa i objašnjava da su se podelili tako da u smeni koja broji tri člana, zapravo samo dvojica veslaju dok treći pumpa vodu.
Problemima međutim tu nije bio kraj. Jednom prilikom, zahvaljujući opuštenijoj atmosferi na čamcu, Peđa nije bio vezan za sigurnosnu sajlu. Naišao je, kako kaže “fantomski talas” koji je brod toliko zaljuljao da je on završio u okeanu.
“Kada sam ispao iz čamca i kada je to predstavljalo smrtnu presudu, da Livar nije reagovao kako je reagovao i odmah pružio veslo za koje sam se uhvatio, danas ne bih bio ovde. Izgleda čudno ali čamac ne može da se vrati unazad, njega nosi struja. Ja sam, s druge strane, bio u punoj jedriličarskoj opremi, teške pantalone, teška jakna, ne bih uspeo da doplivam do čamca nikako. Temperatura vode u tim trenucima bila je 15 stepeni, što je nekih dvadesetak minuta, pola sata do hipotermije, bio sam bez pojasa za spasavanje a oprema vuče na dole. Pitanje koliko bih mogao brzo da plivam i koliko dugo” priseća se ove stresne situacije Peđa napominjući da, kada je izvučen iz okeana, nije imao pravo na odmor ili pauzu, već je odmah uzeo veslo i ušao u svoju dvočasovnu smenu.
Iako je smrti gledao u oči, zahvaljujući pribranosti jednog od svojih saputnika, Predrag je danas tu da ispriča avanturu koja je, nakon ovog događaja donela, po njegovim rečima, i najveći problem sa kojim se posada susrela - napala ih je ajkula i oštetila čamac!
“Jedini koji je bio svestan šta se dešava bio je Livar koji je odmah rekao `ajkula` nakon što je čamac odskočio barem jedno metar od nivoa vode. U jednom trenutku autopilot je prestao da radi pa smo se zaustavili. Domaj je zaronio i video da je karbnoski vrat krme polomljen kao i prsten koji drži krmu na čamcu. Vrat bismo i mogli da popravimo ali taj metalni prsten nismo imali kako. Gubitak krme je `gejm over`. Probali smo da veslamo bez nje ali to je nemoguća misija, svodilo se na to da na po pet minuta naizmenično veslamo levom, pa desnom rukom i brod je išao cik cak bez ikakve mogućnosti držanja kursa. Onda se desilo da se čamac okrenuo za 180 stepeni i centralni dek je imao blagu ulogu krmice pa smo počeli da veslamo unazad što do tada, zapravo do sada, niko nije uradio” objašnava Peđa.
Improvizovali su jedro od vreće za spavanje i veslali unazad dok nisu stigli do Južne Amerike. Iako su mogli da zovu pomoć, nisu hteli jer su verovali da Šejn, slabovida osoba koja je bila u posadi, neće moći da se izvuče jednostavno, ali i zato što bi upravo njemu poremetili rekord koji je trebalo da obori – prva slabovida osoba koja je preveslala okean.
Kraj putovanja i susret sa koronom
Nakon što su stigli do obale Francuske Gvajane, nakon što su zakoračili na tlo, susreli su se sa novim problemom – pandemijom korona virusa. Uz posebne dozvole, uspeli su da se iskrcaju, a Peđa je, nakon što je stupio u vezu sa porodicom i prijateljima i preneo im pozdrave sa destinacije koja je bila ucrtana kao cilj njegovog putovanja, krenuo put Pariza.
“U Parizu sam uspeo da se vratim u normalni bioritam. Zbog korone morao sam da budem u karantinu, te sam ukupno tri nedelje proveo u sobi što mi je pomoglo da povratim normalan režim spavanja, funkcionisanja. Na kraju sam, uz pomoć Veslačkog saveza Srbije stigao i za Beograd” zaključuje on.
Pogledajte kompletnu galeriju slika sa putovanja:
SRBIN KOJI JE PREVESLAO ATLANTSKI OKEAN: Gledao smrti u oči, borio se sa olujnim talasima i postavljao rekorde (VIDEO)
Sve ovo je zbog "malih boraca"
Ipak, kao i ostale ekspedicije u koje se Peđa upuštao, i ova je imala specijalni motiv.
"Ja duboko verujem da svi dobijamo nešto od društva i da nešto treba i da vratimo. Ovakve stvari koje izazivaju medijsku pažnju treba iskoristiti kako bi se skrenula pažnja na naše sugrađane koji imaju neke potrebe o kojima mi nismo spremni da razmišljamo svakog dana. To su deca na Institutu za onkologiju i radiologiju. Evo i sada u pandemiji oni su već godinu dana u potopunoj izolaciji, niko ne može da im dođe. Oni su pravi borci, nisu izazvani, nije njihova želja da to budu i time je još teže. Ja sam odlučio da sebe stavim u situaciju u kojoj sam bio, ali oni nisu. Treba uvek pričati o njima i skrenuti pažnju da postoje ljudi kojima je potrebna naša pažnja, oni nisu nevidljivi. Zato ja mislim na sve društvene organizacije, da mogu da pomognu ovakva putovanja a za uzvrat će se skupiti neki novac za udruženja i nevladine organizacije koja se bave ovom decom. Mi smo skupili nekih 200-300 hiljada dinara. To nije ne znam šta ali i to je bolje nego da nismo, tako da pozivam sve da se bavimo time” zaključuje svoju priču ovaj hrabri i humani avanturista.
Peđa je najavio da neće mirovati, te planira nove pohode i ekspedicije, a u nekoj, ko zna, možda ga budemo i pratili.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
