Praznik Mladenci u hrišćanskoj crkvi, pa tako i SPC, posvećen je uspomeni na stradanje mladih vojnika koji su položili život za veru Isusa Hrista 320 godine. Ovaj praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom.

Crkveni praznik je, kao i mnogi drugi, nakalemljen na paganski, jer još su se drevni Kelti, Rimljani i Egipćani od 1. do 21. marta molili su se trostrukim božanstvima ne bi li dobili ljubav ili moć.

Naš narod je taj dan uzeo kao praznik na koji mladi supružnici (mladenci) u svome domu primaju goste, a ovi im donose poklone i na taj način im pomažu na početku njihovog života u bračnoj zajednici.

Ovakav način praznovanja Mladenaca je najpre održavan u gradu, a kasnije ga je prihvatilo i selo.

Tu važi pravilo reciprociteta - "oni su bili kod nas, moramo i mi kod njih" - materijalni pokloni su potpuno zamenili sve druge i lepše strane običaja.

U "teoriji" na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. 

Šta se jede i kad se spava

Postoje tvrdnje da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle nove godine. Na Mladence je dobro jesti med, kuvanu koprivu i zelje da bi se očistila krv. Ljudi su na Mladence ostajali budni do jutarnjih časova. Kada svane mladići i devojke išli su da beru vrbine grančice, najavljujući tako početak Vesninog dana.

Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu, a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Međutim, u praksi je to drugačije. Bračnom paru koji slavi Mladence u goste uglavnom dolazi najuža porodica i prijatelji.

Međutim, postoje i restoranska slavlja. A taj događaj već iziskuje drugačiji bonton - poziv, dolazak u predviđeno vreme, kafanski jelovnik...

Svi ovi banalni "običaji" tek su senka onih pravih, utemljenih u kulturi i tradiciji, koji nam daju neprekinutu vezu sa precima i postojbinom.

Mladenci su se u davna vremena slavili na dan prolećne ravnodnevnice koja može biti 19, 20. ili 21. derikože (marta). Kako to nije zgodno za crkveni kalendar, datum je fiksiran na 22. mart.

Sve slovenske rodnoverne zajednice obeležavaju prolećnu ravnodnevncu. To je jedan od četiri najbitnija rodnoverna praznika. Naš praznik Mladenci sličan je istočnoslovenskom prazniku Maslenica.

Na praznik ravnodnevnice ukazuje i narodni običaj paljenja vatre uveče na Mladence, jer paljenjem vatre pomažemo Suncu da ojača i pobedi tamu i pomažemo danu da postane duži od noći. I drugi običaj ukazuje na smrt zime" - paljenje lutke od slame simboliše smrt Morane (zime) i rođenje Vesne (boginje proleća). Pepeo od spaljene lutke u nekim krajevima se zakopovao u zemlju – oranicu ili pod sneg (ukoliko se nije otopio). Smatralo se da će obezbediti bolje prinose, odnosno, veću plodnost.

Za Mladence su vezani i običaji teranja zmija, negde čak Mladence nazivaju "zmijskim danima". Zmija je, opet, u vezi sa kultom predaka jer "u zmiji je inkarnirana duša umrlih predaka. Zmija odgovara htoničnom - starijem i praslovenskom mitološkom supstratu...“ (Sreten Petrović/Sistem srpske mitologije).

MLADENČIĆI

Sa mrtvima, tj, precima su vezani i mladenčići. Običaj je da žene ujutro na Mladence mese kolače od presnog pšeničnog testa. Mladenčići se mese u obliku pravougaonika, a još češće u obliku elipse. Svaki se kolač šara cevkom, kojom se tka. Te se šare sastoje u tome, što se ozgo, na kolaču, cevka utiskuje te napravi nekoliko kružića. Pravljenje ovih kružića ima dvojako značenje. Prvo, time žele da označe mrtvima, da su došli Mladenci, a drugo, da bi se patili jaganjci i da bi im bile prave noge kao cevka.

"...Ove mladenčiće neće niko okusiti u kući, dok se prvo od njih po susedstvu ne podeli za dušu umrlih. Pošto se podeli, onda se jedu kako oni što su tu, u kući, mešeni, tako i oni, koji su u razmenu dobiveni.“(Savatije M.Grbić/Srpski narodni običaji iz sreza boljevačkog)

Mladenčići mogu biti i okrugli, a negde se premazuju medom. Crkva nije mogla da iskoreni stari narodni običaj pa mu je dala drugi smisao: pravi se 40 kolača zbog 40 hrišćanskih mučenika čiji se praznik poklapa sa Mladencima, plus jedan "za prinovu koju će mlada doneti u kuću".

Simbolizuju dug, srećan i sladak život.

Svetih Četrdeset Mučenika Sevastijskih, kako objašnjava SPC, bili su vojnici rimskog cara Likinija. Kad su nastali ponovni progoni hrišćana, četrdeset njih nije htelo da se odrekne Hrista.

Bilo im je zaprećeno da će biti lišeni vojničke časti, na šta je jedan od njih, po predanju - Kandid, rekao: „Ne samo čast vojničku, no i tela naša uzmi od nas; ništa nam nije draže i časnije od Hrista Boga našega".

Tada je vojvoda Agrikola naredio da ih kamenuju, ali su se kamenice vraćale i pogađale one koji su ih bacali. Jedan kamen je pogodio Agrikola i razbio mu zube. 

Simbolika venaca

Venci na glavama mladenaca simbolično ih spaja sa vencima kojima su mučenici ovenčani (venčani) ljubavlju Hristovom. Na venčanjima u crkvi, na glave mladih supružnika se stavljaju venci, koji imaju trostruku simboliku: venci carski-svaki je čovek car u svom mikrokosmosu, svojoj kući, venci mučenički, jer u braku treba podnositi žrtve; i venci besmrtne slave u Carstvu Hristovom. Ovim se ukazuje na to da supružnici treba da budu jedan drugom verni, kao što su sevastijski mladenci bili verni Hristu i da tu vernost i ljubav nikakvo iskušenje ne može i ne sme da savlada

Posle toga, vojvoda se potpuno izbezumio od besa i mržnje i naredio da vojnike svuku, povežu konopcima i bace u jezero koje se ledilo od ljutog mraza. Unaokolo su bili stražari, a da bi im muke bile veće, na obali je postavio toplo kupatilo, osvetljeno ogromnim bakljama i okruženo vatrama, gde se pušila topla voda.

Samo jedan od četrdesetorice vojnika je izgubio veru i pošao prema toplom kupatilu, ali nije daleko stigao, jer je na pragu kupatila umro.

Noću je sa neba pala neobična svetlost, koja je zagrejala vodu u jezeru, oko vojnika, a sa svetlošću se na njihove glave spustiše i 39 venaca.

Jedan od stražara sa obale, koji je gledao to čudo, skinuo je odeću, objavivši svima da je hrišćanin i stupio u jezero.

Tada se na njegovu glavu spustio četrdeseti venac. Sutradan, ceo grad je hrlio na obale jezera, jer niko nije mogao da poveruje da su vojnici preživeli noć u jezerskoj vodi, na kojoj je bila debela kora leda, sem oko tela mučenika.

Tada su knez Lasija i vojvoda Agrikola rešili da ih pogube i spale njihova tela, a nesagorele ostatke pobacaju u jezero.

Tri dana posle pogubljenja, javili su se Mučenici episkopu Petru i pozvali ga da pokupi njihove kosti iz jezera. Episkop je, krišom od vlasti i stražara, u gluvo doba noći otišao sa sveštenicima na jezero.

Tamo je svo jezero svetlelo, kao da su jata zvezde sa neba sišle na vodu. To je zvezdanim sjajem svetlela svaka kost mučenička. Pokupili su ih hrišćanski sahranili. Oni su postradali i večnom se slavom ovenčali, a imena njihovih mučitelja su ostala zabeležena po zlu za vjeke vekova.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.