STAMBOLIĆ U PISMU SLOBI PROREKAO ŠTA ČEKA NJEGA I SRBIJU: Jezivim rečima najavio KRVAVI RASPLET a sebi zapečatio sudbinu

Ivan Stambolić, nekadašnji visoki funkcioner Saveza komunista i predsednik Predsedništva SR Srbije, marta 1991. godine obratio se Slobodanu Miloševiću, čoveku koga je naučio svemu što zna i postavio na visoke funkcije, a zahvaljujući kome je izgubio sve što mu je u životu bilo značajno, na kraju i sam život.

Pismo Ivana Stambolića prenosimo u celosti:

Izolovao si me od svih i svega, računajući i na moje, tebi dobro poznate ljudske osobine. U tri i po godine zgusnuo si i isprobao sve najcrnje i najgore iz onog vremena na koje se, inače, na rečima, rado i silovito obrušavaš. Varao si ili uništavao ljude, organizacije, pokrete, državu… Prevareni i uništeni postaju tvoje ukleto ogledalo

Pritiskao me je, takođe, u azilu ćutanja, osećaj odgovornosti što sam te sam doveo do pred sama svoja leđa, a u njih si dugo gledao. Samo je trebalo da ti i nož dam. A i njega sam ti dao. Ti ni časa nisi časio. Ponovio si, ne samo u ovoj stvari, lošu stranu srpske istorije, misleći, možda potcenjivački, da mi Srbi druge istorije i nemamo.

Ponekad mi se čini da ti Srbiju i razumeš i voliš samo s njene tamne strane. U tvojim novinama, Slobodane Miloševiću ubrzo posle Osme sednice, pročitah ‘da mi i seme u korenu treba satrti’! Osećaš li, bar danas, svu težinu takve ‘političke kampanje’, koju si birokratski otmeno nazvao ‘diferencijacijom’? Tada sam te, kada su te zle reči i zli nalozi odlazili na javnu scenu, poslednji put telefonom pozvao.

U besu, a valjda i strahu, više ne znam šta sam ti u slušalicu izgrmeo. Znam da si u svoju odbranu jedino govorio da to rade drugi i da je štampa slobodna. I znam da ni u dalekim naznakama nisi pomenuo mogućnost da se laži mogu demantovati, a zle reči i zli nalozi nazvati pravim imenom.

Pa, šta me je onda navelo da ti se baš sada obratim? Krv! Opet smrt! Krv je pala na beogradskim ulicama, Slobodane Miloševiću, da se više nikada i ničim ne opere. Pala je 9. marta u času kada ovo pismo započinjem… Dosta nam je tvoje antisrpske politike! Ti ne znaš, Slobodane Miloševiću, ni ko su Srbi, ni šta je Srbija! Zato, Slobodane Miloševiću, otiđi.

Povuci se sam, samovoljno, kao što si i sve drugo činio! Tvoja ostavka ce biti prihvaćena kao čin čoveka koji je, na kraju, ipak shvatio svoju pravu šansu. Duboka zahvalnost naroda na ostavci spašće te socijalnog i moralnog linča, kakvom ste ti i tvoji paževi izložili svoje prethodnike. Drama je velika i kada je junak mali, veličinu drame ne određuje veličina junaka. Odigraj, Slobodane Milosevicu, i poslednji cin!

I kad podneseš ostavku, što bi brzo morao da učiniš, ljudi će sumnjati u nju, plašiće se da se ne preobrati u neki novi pakleni nalog, naviknuti da svaka tvoja reč od danas već sutra ne znači nista ili znači nešto drugo. Jedino neopozivom ostavkom možeš uveriti svoje sugrađane i čitav svet da nisi želeo da od Kosova stvoriš balkanski aparthejd, od Jugoslavije ruševinu, a od Srbije napuštenu mučenicu. Iskoristi priliku da vlast bar vratiš regularno.

Povlačeći se bez odstupnice, odlazeći zauvek, vratićeš se, možda, onome Slobodanu Miloševiću, od koga se neće plašiti niko sem tebe… Ne znam šta si sve hteo sem gole vlasti, ali sam oduvek znao da to što ti hoćeš Srbija, kad je slobodna i svoja, neće,stoji u pismo koje je Stambolić tog marta 1991. namenio Miloševiću.

Milošević je bio dugogodišnji prijatelj i jedan od najbližih saradnika Ivana Stambolića. Kako je ovaj menjao upravljačke i visoke političke funkcije, Miloševića je "vukao" za sobom i postavljao ga za svog zamenika. Aprila 1984. godine Stambolić s mesta predsednika Gradskog komiteta SK Beograda odlazi na čelo Centralnog komiteta SK Srbije, a za svog naslednika na čelu beogradskog komiteta imenuje Miloševića, uprkos protivljenju starijih i iskusnijih komunista.

Nakon redovne smene partijskog rukovodstva u Srbiji, januara 1986. godine, Ivan Stambolić postaje predsednik SR Srbije, a Miloševiću daje odlučujuću podršku prilikom njegovog izbora za novog predsednika Predsedništva CK SK Srbije. I tada pravi najveću grešku, koja će ga kasnije koštati života.

Pošto je prigrlio partijski aparat i oko sebe okupio većinu kadrova, Milošević na Osmoj sednici započinje proces koji je nazvao "diferencijacija". Isključuje iz članstva u CK SK Srbije Dragišu Pavlovića, tadašnjeg predsednika beogradske partijske organizacije i zadaje konačni udarac svom nekadašnjem prijatelju Ivanu Stamboliću.

Stambolić ubrzo podnosi ostavku, biva izopšten iz političkog života, a u godinama koje dolaze postaje jedan od najžešćih kritičara vlasti bračnog para Milošević. Nakon što se ona ozbiljno zaljuljala i kraj približio, 25. avgusta 2000. godine, u šumu na Košutnjaku, u kojoj je Stambolić redovno trčao, ulazi misteriozni beli kombi. Došao je do Stambolića, zastao na kratko, a ovaj više nikada nije viđen živ.

Nešto više od sedam meseci kasnije, iz belog kombija koji je u ranim jutarnjim časovima 31. marta 2001. razbio kapiju Vile Mir, iskače nekoliko ljudi sa fantomkama na glavi. Među njima je, kako se pretpostavlja, bio upravo i Stambolićev ubica Branko Berček. Momci sa fantomkama pokušali su da upadnu u vilu, ovog puta ne da bi primili naređenja, već kako bi svog nekadašnjeg "šefa" uhapsili i pripremili za izručenje Haškom tribunalu.

Čovek koji je navodno ubio Stambolića hapsio je njegovog dželata Miloševića, čime je simbolično zatvoren krug.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.

(Mondo)