"Pojedini ljudi su putujući bilbord svega što može da se kupi."
Kada se kaže - Igor Todorović – čak i oni koji ne prate toliko modu i modnu scenu znaće da se radi o međunarodno priznatom kreatoru i dizajneru. Pored marljivog rada, neskrivenog talenta i velike upornosti, Todorovićev uspeh leži i u činjenici da je završio rimsku akademiju visoke mode "Koefija", jednu od najboljih u svetu.
Ulazak Igora Todorovića u dizajnerske vode počeo je jednim padom, koji je u tom trenutku, kako je ispričao u ekskluzivnom intervjuu za MONDO, bio veći stres za njegovu okolinu nego za njega samog.
“To što sam pao na prijemnom ispitu na Primenjenoj akademiji bio je to stres pre svega za moju porodicu, jer su oni znali da se ja godinama pripremam i da je moja ideja da se bavim grafikom. Nakon tog mog pada, to jest okliznuća, a koje se poklopilo sa stresnim godinama za ovu zemlju i okruženje, odlazak u Italiju je bio logičan izbor.
Svoju ideju o grafičkom dizajnu sam preokrenuo u modnu priču iz jednog razloga a to je bilo moje znanje italijanskog jezika koje je bilo na nivou da umem da kažem – dobar dan. S druge strane, moda daje mogućnost da se vi izrazite tako što ćete crtati i tako komunicirati više kroz crtež a ne kroz verbalni manifest, što je s druge strane za grafički dizajn bilo neophodno.
I desio se taj prijemni ispit u Italiji. Moj otac je bio tu pružajući mi maksimalnu podršku, čak i u trenucima kada sam mu saopštio da mi sada počinjemo da šijemo, a da ja ne znam to da radim.
Tokom studija profesori su me ne samo naučili mnogo toga, već su mi kasnije postali i prijatelji. Zahvaljujući školi sam uspeo da prepoznam, shvatim i upoznam veoma veliki broj ljudi iz sveta mode, koje mi danas gledamo kroz prizmu kupovine nekog odevnog komada, obuće ili parfema.
Tako da je taj moj pad bio neka vrsta ukupnog reseta. Moj život u Italiji je bio moja definicija gledanja na stvari."
To što su jedni tvrdili da vi ne znate da crtate, a drugi opet rekli da Vi to radite veoma dobro govori o nečemu zanimljivom kada je umetnost u pitanju – a to je subjektivnost. Vaša profesija, nažalost, dozvoljava da se neki ljudi, bez škole, jedno jutro probude i odluče da sebe nazovu stilistom i kreatorom samo zato jer mogu da se obuku. Koliko je vama bilo teško da se sa svim tim izborite?
"Nije to samo kod nas, nismo samo mi time zaraženi. To je neka svetska koncepcija, jer smo prešli da živimo u slikama i potpuno je logično da ljudi kroz slike prepoznaju mogućnost da ih definišu. To vam je ona stara priča da konzumacija ne znači i ekspertizu. Konzumirati bilo šta – bilo da se oblačite ili pijete vino, ne znači da ste u tome ekspert ili da sutra treba da budete vinar ili dizajner.
U jednom novom načinu komunikacija, društvenih mreža, veoma puno informacija koje su postale dostupne, moda je doživela jednu vrstu regresije. Ona je od onoga što je podrazumevalo da ste na VI prešla na TI. U trenutku kada čovek pređe na TI on dođe na neki nivo intimiziranja.
To je stvar koja je za mene isto tako legitimna. Nemam tu vrstu atavizma da to što neko jeste ili nije završio škole preterano važno. Važno je posvećenje i škola je jedna fantastična baza. Ukoliko čovek i bez škole uspe da stvori neku bazu on može biti relevantan, i da u trenutku kada je potrebno prepozna i angažuje ljude koji su završili škole.
Najveći problem u modnom svetu je što živimo u efektu modnih pojava, koje se pojavljuju s vremena na vreme. One prave određene stvari, plasiraju svoj proizvod zahvaljujući svojoj medijskoj pažnji, prodornosti, prisutnosti. Oni tada počinju da budu relevantni u očima potrošača. S druge strane, ima i onih ljudi u našoj zemlji koji su fantastični, kreativni, etični i koji sjajno rade ovaj posao. Baviti se jednim poslom je pre svega etika, zakon i odgovornost.
Veoma je važno da se u svemu nađe neka mera a mi živimo u vremenu kada nam je svega preko mere. Preko mere je nečijih šljokica, preko mere je nečije priče..."
Devedesetih godina dok u Jugoslaviji besne rat i sankcije Vi imate mogućnost da posetite neke od najeksluzivnijih modnih studija tog vremena. Kako ste uspeli da pomirite to da ste istog dana i kod Valentina u studiju, a da se na primer posle čujete sa roditeljima koji vam kažu da su uspeli da na vreme kupe marke za dinare? Kako mlad čovek to izrdži?
"U tome sam imao podršku roditelja. Bili su u to vreme veoma pažljivi da me ne opterete. Ja 1993. nisam ni došao u zemlju, sve vreme sam bio u Italiji. Oni su naravno od mene i krili neke stvari. S druge strane imao sam sreću da je ta vrsta kreativnog trenutka i prisutnost ljudi koji su mi predavali i sa kojima sam studirao davala atmosferu da je meni tamo sve bilo kako treba."
Vi na kraju odlučuje te da se ipak vratite u ovu zemlju. Ta odluka mi deluje kao danak neiskustvu. Da li biste se vratili da ste onda znali ono što znate danas?
"I kad sam se vratio radio sam bezbroj zanimljivih stvari. Taj danak neiskustvu koji ste pomenuli plaćao sam tako što sam godinama bez izuzetka odlazio u Italiju. Ako bih se vratio u te godine možda bih rekao da se nikad ne bih vratio u Srbiju, možda bih ostao tamo."
Kada ste se vratili u Srbiju da li ste morali da objašnjavate šta je vaše zanimanje?
"Naravno. Od tog momenta predrasuda kako se na to gledalo, do toga kako bih trebalo da izgledam."
Kažu vam kako su Vas drugačije zamišljali.
"Da. Ja bih valjda trebalo da budem čudnije obučen…
U tim godinama mojih studija u Jugoslaviji je moda bila u kontekstu savremenog odevanja. Mi smo zemlja koja je iznedrila mnoge koji su se time ozbiljno bavili. Međutim, tih godina koje su nastupile posle svog tog užasa, bilo je teško baviti se modom u kontekstu kako bih se ja njom bavio u Italiji. Bilo je situacija gde mi kažu – ok, ti si modni dizajner, a šta ti zapravo radiš?"
I šta im kažete?
"Tada sam govorio kako se ja bavim nekim drugim stvarima, ali sam i pored toga uspeo da guram sve vreme neku svoju priču. Ljudima je to bilo zanimljivo, jer nisam bio deo mejnstrima."
Koliko je moda, kao i svaka vrsta umetnosti, opterećena time da su ljudi, iako suštinski ne razumeju o čemu se tu radi, skloni da to pohvale samo zato što iza nekog brenda stoji poznati potpis?
"Moda jeste opterećena time. Ona živi u tome da određeni brend nikada nije predmet rasprave. To su elementi brendomanije koje je moda i gurala kao temu.
Devedesetih je moda shvatila da je važno da se brendomanija stavi u kontekst, i tada mi shvatamo da smo zatrpani raznim brendovima a da je suštinski moda napravila jednu igrariju. Moda je uvek refleks onoga što se dešava. Ona je bila takva i pre 150 godina. Tada se govorilo da je haljina Patua nešto najbolje, da bi se posle 40 godina govorilo da je najbolja Koko Šanel, a posle neko treći.
U umetnosti je važno da imate ono što je deo vas a ne nekog drugog. Uvek se jasno vidi kada se kupuje po principu – ovo kupujem jer je to nešto super važno. Moda i dalje koketira sa konzumentom i tera ga na blud - ajde sad da probamo ovo, ajde sad i ono. Osvešćeniji će očistiti svoj stil od uticaja brenda, a oni manje osvešćeni ostaće zarobljeni u onome što neki brend, influenser ili bloger predlažu."
Kažu o stilu se ne raspravlja, ali mislim da bi trebalo jer ima ljudi koji bolje da su se držali nekih pravila nego što su gradili svoj stil. Ta potreba da se bude različit po svaku cenu se uvek vidi. Da li u stilu ima pravila koja treba poštovati?
"Ima italijanska izreka – odelo čini monaha. Ako se gleda ta varijanta u širem kontekstu on može biti franjevac, jezuita…
O stilu ne treba raspravljati ali se o njemu mora govoriti. Moda je oblikovala ljude kroz stilove. Ona uvek ima problem sa subjektivitetom, ona je veoma subjektivna. Kada se sretnu dve osobe koje imaju različite stilove oni su u nekoj vrsti nerazumevanja. Kako je moda neverbalna, onda u nedostatku verbalizacije nekog procenimo da ne izgleda kako treba. A možda je priča potpuno suprotna.
Stil treba da bude tema koja nije opterećujuća. To je nekad pre stvar stava. Imate one koji će u beloj majci izgledati bolje nego neko u najluksuznijem komadu, i obrnuto. U tom smislu je važan stav i odgovornost prema tome. Stil za čas nestane ako nestane te odgovornosti prema stilu."
Šta znači danas biti dobro obučen?
"Primarno gledano ako se gleda kroz neke zakonitosti – dobro obučen čovek je onaj koji je čist, ispeglan, uredan i obučen kako treba, dakle u odnosu na ono što on smatra prihvatljivim. Ima ljudi koji nose stvari koje im suštinski ne pripadaju, e to već ne valja."
Da li se to vidi uvek?
"Ljudi iz posla to vide bez greške. Ako pravite mimikriju nekog stila to je prosto vidljivo. Svedoci smo i situacija gde žene i muškarci odlaze u ekstrem koji je neprihvatljiv društveno, a često i moralno. Ako se postave neke stvari na svoje mesto onda je dobro obučen čovek prepoznat kao takav jer je ceo u harmoničnom izgledu.
Može da bude i u crvenom odelu ali ako je harmoničan sa njim onda je to super, ali ako ga je obukao samo zbog nekog potpisa na njemu, e to ne valja."
Kada dođemo u neke godine, na koje komade garderobe ili na koji stil odevanja treba da zaboravimo?
"Treba zaboraviti na određene krojeve. Danas ljudi, baveći se sportom, negujući sebe, produžavaju svoj estetski kodeks i na neke kasnije godine."
Ali i pored toga što neko dobro izgleda u 60 godina, da li treba da dozvoli sebi raskopčanu košulju do pola grudi ili farmerke pocepane na sto mesta?
"Kada je moda prešla na TI ona je preskočila i starosnu granicu. Ta vrsta trijaže da li neko ima godine za nešto ili nema prosto nije prihvatljiva stvar."
Da budem direktniji, ja kao četrdesetogodišnjak na koje komade garderobe treba da zaboravim?
"Ne bih mogao da kažem ovo da ili ovo ne. Imate one krajnosti – nemojte baš prekratak šorc i papuče kada negde krenete. Mada su to više društvena nego estetska pravila. U toj liberalizaciji mode, liberalizovalo se i socijalno gledanje na stvari."
Kakve se poruke mogu poslati bojama i onim što smo obukli?
"Poruke su višeslojne. Da je Luj XIV danas živ on bi bio megainfluenser. On je na određeni način začetnik tog suštinskog neverbalnog manifesta odevanja. Uvek je odeća puno govorila ko kome pripada ili ne pripada. U istoriji odevanja su to fantastične priče o tome kako su se oblačile vizantijske princeze, kako su se čule dok hodaju. Zašto je crvena boja važna na plaštu? Zato što je bila najskuplja.
Sa Lujem XIV su te priče počele da imaju neverbalnu manifestaciju, s tim što je on upao takođe u problem influenserke - da mu sve treba – i onda je sve tako naguravao. Vremenom su određene stvari menjane i brušene u neverbalnom manifestu.
Kada gledate estetiku određenih državnika ili određenih ljudi koji rade u velikim kompanijama vidite da se tu vodi mnogo računa o dres kodu. Čovek na toj poziciji neće imati kravatu sa Miki Mausom, neće imati sat koji je prenapadan, neće imati dugmad za manžetne koja su optočena dijamantima. Neće imati ljubičasto odelo, već će nositi teget, crno, sivo…"
Što bi mi danas rekli – dosadno.
"Da. U tom smislu se vrlo vodi računa na koji se način šalje prouka.
Kada je Čerčil odlazio da drži prvi govor iza Gvozdene zavese zaustavio je svog vozača da bi se presvukao u avijatičarsku trenerku u kojoj je, da budemo iskreni, izgledao kao teletabis. Potom je zapalio tompus i objasnio vozaču da želi da ga vide kao ratnog vođu, koji je relaksiran, koji puši tompus, jer on je bio pobednik."
Danas imamo tašne od 10.000 evra. Šta je tu glavni nosilac cene? Zbog čega to toliko košta?
"Moda je najbolji primer za koncept storitelinga. Oni su u svim tim velikim brendovima ispričali jednu priču koja je deo atmosfere tog brenda. Postoji ta, skoro pa metafizička modna priča, da vi kada uđete u radnju neke velike značajne kuće, malo se popravite i sredite.
Oni kroz tu torbu, koja može da košta zaista kao prosečan dosta dobar automobil, pričaju priču o nekoliko stvari.
Prvo pričaju priču o svom trajanju. Druga priča je o tome ko su sve bili klijenti, ko su ljudi od kojih su oni nastali. Na kraju ključ svega je zanatstvo, i to je ono zbog čega se to toliko plaća.
Često imamo komentar da to može svako da uradi. Nažalost ne može. Zanatlije su najvažniji aspekt jednog modnog brenda. Ja sam to otkrio kada sam tokom studija odlazio u “Fendi” da vidim kako oni šiju bunde. Vi kada prođete kroz taj ceo proces proizvodnje shvatite zašto ona košta 100.000 evra."
I zašto košta toliko?
"Košta zato što se krzno bira doslovno kao da birate dragulje – od gustine dlake, debljine dlake, od toga kako ona pada.Potom tu je deo gde se komadići krzna zlatnim ekserima ukucavaju u panele, vodi se računa da se jednom posebnom alatkom ručno vraća dlaka po dlaka da bi se sve to zatvorilo.
Dobar primer je kad odete u atelje visoke mode i vidite ženu koja je zadužena da samo otvara rupice na odevnim komadima kojih ima nekoliko tipova. Ona svilenim koncem, koji se sve vreme mrsi, pravi tu rupicu. Zanat je ključ. Poštovanje ljudi iz zanatstva koje nama u Srbiji nedostaje u tim svetskim kućama je izuzetno važno. Kad vidite ženu ili čoveka koja radi tu torbu i jednim potezom ofarba njenu ivicu a da ne kane ni tačka - e to je onda razlog zašto to toliko košta."
Dobro, ali šta radi ta torba od 10.000 evra?
"Ona ide višeslojno. Gledajući lukrativno to je jako veliki iznos novca, potpuno nadrealan da neko da toliko za tako nešto.
Ali ona ima tu svoju slojevitost u smislu pripadnosti. Ljudi svi žele da pripadaju negde. Trend je stvar pripadnosti, čovek hoće da bude u trendu jer tako negde pripada. Mi smo svi stava da svaka ptica svome jatu leti. E sad, to jato nije toliko veliko ali ono ima potrebu da ta torba bude deo neke heraldike pripadanja.
Ona takođe predstavlja nešto investiciono, kao kad kupite sliku mladog slikara – ne gubi vremenom na ceni a nekad čak i dobija. Lično, volim da verujem da je ta kupovima iz strasti i impulsa a ne iz investicije. Na kraju, u toj atmosferi koju su nametnuli ili vas njome obavili, vi tu torbu nosite kući kao neki sveti gral.
Najgore u tome je taj egzorcizam kupovine fejka. Jednostavno moda tu ostaje na VI, ona bira te ljude, malo je umišljena i nije liberalna. Ta vrsta kopije je mnogo gora poruka nego komentar – evo ova osoba je dala 10.000 evra što baš ne smatramo da je potpuno u vinklu, ali je opet taj neko na boljem putu nego onaj što je kupio fejk. Ako ti se sviđa ta torba koja toliko košta, onda nije nikako tema da se kupi njena kopija.
Kupite ono što možete da kupite. Neka žena će nositi torbu od hiljadu dinara kao košta 10.000 evra. U stavu je ključ."
Imate li utisak da neki ljudi kada se oblače ne slažu ni materijale, ni boje, ni krojeve već slažu brendove?
"Da, oni budu putujući bilbord svega što može da se kupi."
Kako smo mi onda došli do toga da smo reklama za nešto što smatramo da nam pripada a ispada kao da mi radimo u službi toga što smo obukli?
"Imate one koji nose plitke pantalone da bi se videlo šta piše na vešu, pa do onih koji nose određene stvari za koje startno znamo koliko koštaju. Bilo da nose patike, farmerke, torbu – sve se to iz aviona vidi koliko košta. Mislim da oni grade svoj identitet i kroz identitet brendova koje nose i kroz identitet ljudi kojima pripadaju.
To su oni ljudi koji imaju takozvani paket- moraju da imaju neka kola koja imaju neki veliki privezak, pa iz tih kola odlaze da obuku sve što treba da obuku. Onda je i sam izalazak iz tih kola čitav jedan mizanscen.
Suština problema je kako se ljudi prepoznaju. Oni ne odu da kupe nešto što je upotrebljivo, na čemu ništa ne piše, jer oni onda ne mogu a time da postignu efekat da kad sednu za sto da svima odmah bude jasno šta su obukli. To vidimo u galenteriji – nakit, satovi, torbe, cipele – to je danas nešto super važno. I tu imamo nedostatak širine.Imamo ili pet brendova, ili imamo opsesiju nekim brendovima koji su konfekcija a koje mi u konzumaciji doživljavamo kao neku tešku ekskluzivu.
Mene tu zabavljaju žene pogotovu kada je nakit u pitanju. Ne shvataju da je vrednost nakita ne njegova pojavnost nego nešto sasvim drugo. One kupe i nose ono što će neka druga, koja sedi za njenim stolom, znati koliko to košta. Potreba da se brendiraju je delom modna zavrzlama jer su svi veliki brendovi svoje nominalne priče pretvorili u dezen na nekoj majci ili pantalonama.
Mi sad imamo obuću na kojoj piše broj koji nosimo. Tako da je poznavaocima u startu jasna fakturisana vrednost tog nekog."
Da li se dešavalo da ste odbili saradnju sa nekim?
"Samo nekoliko puta. Odbio sam da sarađujem sa klijentima kada bi oni počinjali da budu dizajneri. To se desilo tri puta. Moji iz ateljea kažu da nešto uradim zubima, ne znam šta, i onda se po tome vidi da je to kraj saradnje. Ali ako zanemarimo te izuzetke, cilj mog posla jeste da taj neko iz ateljea izađe lepši nego što je došao, zadovoljniji nego što je ušao, a mi smo tu da mu tu magiju napravimo."
(MONDO/Petar Latinović)
