Za prvih šest meseci, prema podacima „Železnica Srbije“, od ukupno 61.000 polazaka putničkih vozova ostvareno je 7.116 sati kašnjenja
Za prvih šest meseci, prema podacima „Železnica Srbije“, od ukupno 61.000 polazaka putničkih vozova ostvareno je 7.116 sati kašnjenja. Slikovito - od januara do juna vozovi Srbije su čistom računicom kasnili 296 dana ili oko 10 meseci, piše "Blic".
Zna se da vozovi u Srbiji i danas idu istom brzinom kao i u 19. veku, tačnije 1884. godine, kada je železnica prvi put otvorena na relaciji Beograd-Niš. Tako se i pre više od jednog veka u ovaj grad stizalo za gotovo isto vreme kao i sada, bez obzira na industrijski i tehnološki napredak.
Dok se u svetu kašnjenja vozova ne tolerišu, pa se dešava da prvi ljudi železnice dignu ruku na sebe, naše čelnike ovog preduzeća nikad nije mnogo pogađalo što putnici satima provode u putu. Tako svaki građanin koji odluči da putuje ovim prevoznim sredstvom, unapred očekuje da će u željeno mesto stići bar sat vremena kasnije od planiranog.
Tako je na primer, u danu kada je pisan ovaj tekst, voz (391) iz Beograda koji je krenuo u Niš u 14.05, umesto u 18.30, stigao tek u 19.15, odnosno 45 minuta kasnije. Suviše je reći da se do Niša autobusom može stići za upola kraće vreme. Naime, autobus za Niš iz Beograda kreće tačno 14 sati, i pored gradske gužve, i eventualno one na autoputu, u ovaj grad udaljen nešto više od 200 kilometara stiže u 17.30.
Vozu do Subotice treba gotovo četiri sata, dok se autobusom stiže za tri. Ništa drugačije nije ni putovanje u glavni grad Timočke Krajine, Zaječar. Iako je ovaj grad udaljen od Beograda svega 240 kilometara, putovanje vozom se mahom sa pet i po, produži na sedam i po sati.
O putovanju do Bara, malo je reći, da traje čitav dan, odnosno 12 sati, sa prosečno dva sata zakašnjenja.
Ova kašnjenja ni ne čude, kako za “Blic nedelje” kaže Milutin Ignjatović, generalni direktor Saobraćajnog instituta CIP, jer vozovi se na mnogim deonicama kreću 60 kilometara po satu.
On dodaje da su pruge stare više od jednog veka i nikada nisu bile ozbiljno popravljane. Da bi pruge bile pouzdane i stabilne, potrebno je da se na svakih 25 godina zamenjuju šine, pragovi i drugi delovi gornjeg stroja, kao i podloga na mestima gde je loša.
A kako su „Železnice Srbije“ nedavno dobile 500 miliona evra, kako kažu, ovaj novac biće upotrebljen za zamenu šina i vozne kompozicije. Kada se to jednom i dogodi, valjda nećemo više imati najsporije i najružnije vozove u Evropi.
Inače, „Železnice Srbije“ su proslavile 125. rođendan pre pet dana.
(MONDO)
Zna se da vozovi u Srbiji i danas idu istom brzinom kao i u 19. veku, tačnije 1884. godine, kada je železnica prvi put otvorena na relaciji Beograd-Niš. Tako se i pre više od jednog veka u ovaj grad stizalo za gotovo isto vreme kao i sada, bez obzira na industrijski i tehnološki napredak.
Dok se u svetu kašnjenja vozova ne tolerišu, pa se dešava da prvi ljudi železnice dignu ruku na sebe, naše čelnike ovog preduzeća nikad nije mnogo pogađalo što putnici satima provode u putu. Tako svaki građanin koji odluči da putuje ovim prevoznim sredstvom, unapred očekuje da će u željeno mesto stići bar sat vremena kasnije od planiranog.
Tako je na primer, u danu kada je pisan ovaj tekst, voz (391) iz Beograda koji je krenuo u Niš u 14.05, umesto u 18.30, stigao tek u 19.15, odnosno 45 minuta kasnije. Suviše je reći da se do Niša autobusom može stići za upola kraće vreme. Naime, autobus za Niš iz Beograda kreće tačno 14 sati, i pored gradske gužve, i eventualno one na autoputu, u ovaj grad udaljen nešto više od 200 kilometara stiže u 17.30.
Vozu do Subotice treba gotovo četiri sata, dok se autobusom stiže za tri. Ništa drugačije nije ni putovanje u glavni grad Timočke Krajine, Zaječar. Iako je ovaj grad udaljen od Beograda svega 240 kilometara, putovanje vozom se mahom sa pet i po, produži na sedam i po sati.
O putovanju do Bara, malo je reći, da traje čitav dan, odnosno 12 sati, sa prosečno dva sata zakašnjenja.
Ova kašnjenja ni ne čude, kako za “Blic nedelje” kaže Milutin Ignjatović, generalni direktor Saobraćajnog instituta CIP, jer vozovi se na mnogim deonicama kreću 60 kilometara po satu.
On dodaje da su pruge stare više od jednog veka i nikada nisu bile ozbiljno popravljane. Da bi pruge bile pouzdane i stabilne, potrebno je da se na svakih 25 godina zamenjuju šine, pragovi i drugi delovi gornjeg stroja, kao i podloga na mestima gde je loša.
A kako su „Železnice Srbije“ nedavno dobile 500 miliona evra, kako kažu, ovaj novac biće upotrebljen za zamenu šina i vozne kompozicije. Kada se to jednom i dogodi, valjda nećemo više imati najsporije i najružnije vozove u Evropi.
Inače, „Železnice Srbije“ su proslavile 125. rođendan pre pet dana.
(MONDO)
