Sonja Budošan, Novosađanka poreklom iz Makedonije, već 8 godina se bavi posebnom tehnikom filigranstva, kojom se prema njenim saznanjima niko drugi ne bavi u Srbiji.
“Gledajući kako se radi filigranstvo sa srebrom, sa žicom, gledajući kako drugi to rade, ja sam to prenosila sa koncem na mojim slikama. Onda sam saznala da sam u Srbiji, jedina koja ovo radi na ovaj način. Filigranstvo sa koncem, koji je srma, znači nit.”
Sve je manje ljudi u svetu i u Srbiji koji se bave starim zanatima. U našoj zemlji je ostalo svega desetak ljudi koji se bave drevnom tehnikom filigranstva, kojom su se još u antičkoj Troji i Mikeni ukrašavali nakit i plemićke grobnice. Zanat i tehnika ukrašavanja su se vremenom menjali, a početkom 17. veka filigranstvo dobija drugačiji oblik, gde se u izradi predmeta umesto metala, koristi srmeni konac. A kako je došlo do toga da Sonja počne da se bavi baš ovim zaboravljenim zanatom, otkrila je u intervjuu za Samo Novi Sad.
“Oduvek me je zanimalo i inspirisalo filigranstvo. Kako sam čitala i istraživala sve vezano za to, sve više sam imala želju da saznam kako to mogu ja da radim. Onda sam tražila na internetu, da vidim šta se, kako radi, da li može na neki drugi način da se radi. Nigde nisam našla postupak koji bi ja drugačije radila osim sa ovim čistim srebrom. Išla sam tako po muzejima, gledala, čitala, sve što sam mogla sama” - otkriva nam Sonja.
Iako nije našla nekoga ko bi bio voljan da joj pomogne i obuči je, Sonja nije odustala od zanata. Gledajući videe na YouTube-u počela je sama da izrađuje svoja dela.
“ Nisam odustala, pomislila sam “pa čekaj pa mogu i ja to”, i tako je to počelo, slika za slikom. U početku jednostavnije, pa malo komplikovanije. Prvo sam počela da poklanjam dragim ljudima, onda su počeli ljudi da se interesuju da to kupuju. Imam saznanja da su moje slike već i na Novom Zelandu, u Australiji, Kanadi, Nemačkoj, svugde po svetu”- dodala je Sonja.
Za izradu jedne slike, kako Sonja kaže, potrebno je mnogo vremena i strpljenja.
“Treba da imate jako mirne ruke i naravno puno strpljenja. Baš me ispunjava rad, uopšte se ne osećam nervozno. Znači ja sednem, imam svoju zamisao, krenem i onda počnem da radim. Ne može se odjednom odraditi, nema ono osam sati raditi. Teško je raditi. Vi imate prvo jednu viziju, koju onda prenosite na papir. Svaka slika je za sebe i svaka slika je posebna. Svaka slika ima svoj značaj.”
Kako Sonja navodi, mladi nisu zainteresovani za učenje ovog zanata, te joj ne preostaje ništa drugo nego da sama nastavi tradiciju i radi više i bolje.
“Lepo se osećam kada znam da ja čuvam ovaj zanat od zaborava. Čak me ispunjava i volja da radim što dalje, da usavršavam, da radim komplikovanije slike, koje iziskuju više vremena, više strpljenja. To mene ispunjava i daje mi volju da još radim.”
