Posao čuvara zaštićenog područja ili rendžera, nije toliko popularan u Srbiji kao u Americi. Ipak, ume da bude lep, pun izazova, ali i vrlo težak.
Prema rečima zaposlenih u nacionalnim parkovima, ovaj posao je jedan je od retkih koji podrazumeva stalni boravak na vazduhu, u prirodi i daleko od grada.
Ivan Ilić iz službe zaštićenog područja u Nacionalnom parku Tara, posao čuvara radi 18 godina, dok je poslednje tri godine rukovodilac službe. Ispričao je za MONDO kako izgleda radni dan srpskog rendžera, koliko su česti opasni susreti sa divljim životinjama i zbog čega je za njega dan u kancelariji kazna.
"Čuvari zaštićenog područja u Srbiji su isto što i rendžeri u Americi. Štitimo zakone o zaštiti prirode i naš posao je zapravo sličan poslu komunalnog policajca. Imamo propisana prava, obaveze, dužnosti i ovlašćenja. Glavno je da kontrolišemo sve što se dešava u Nacionalnom parku. Brinemo o svemu, od bezbednosti turista, do divlje gradnje, a često imamo i susrete za divljim životinjama",kaže za naš portal Ivan Ilić.
OVAKO IZGLEDA POSAO RENDŽERA U SRBIJI: Dan u kancelariji je kazna, a susret sa poskokom i medvedom najnormalnija pojava!
KAKO SE DOBIJA UNIFORMA I ZNAČKA?
Da bi neko postao čuvar potrebno je da ima položen teorijski ispit pri Ministarstvu zaštite životine sredine, da poznaje zaštićeno područje i zakone.
"Nema praktične obuke, već je potrebno godinu dana rada u službi, nakon čega se zvanično dobija službena legitimacija. Onda se dobija službeno vozilo, uniforma i značka. Nema starosnog ograničenja, a imamo i dve koleginice. Troje kolega su inače šumarski tehničari, dok je jedan kolega radio u policiiji. Svi smo smešteni u Bajnoj Bašti i putujemo na posao. Imamo prvu i drugu smenu, koja u zimskom periodu traje do 22 časa. Mnogi nas zovu da se raspitaju za posao koji im zvuči zanimljivo, ali predomisle se kada čuju kolika je plata", kaže za MONDO Ivan Ilić.
SVAKOG DANA BRINU O POSETIOCIMA
Rendžeri brinu o bezbednosti posetilaca, što podrazmeva da proveravaju da li su staze obeležene, da li je bezbednost vidikovaca na yadovoljavajuém nivou, yatim vode grupe u posete i obilaske i rade kontrolu posetilaca.
"Svakog dana kada su turističke ture prisutne proveravamo da li su ograde bezbedne, da li je broj posetilaca preveliki, pošto postoje mesta gde je zbog bezbednosti potrebno da grupe budu manje. Moramo da reagujemo ukoliko se koriste neobeležene staze, ako se neko približava ili uznemirava životinje. Problem nastaje i kada se neko od turista ili lokalaca izgubi i zaluta, jer onda krećemo u pretrage", objašnjava on.
NOSIMO ORUŽJE I NALAZIMO TRAGOVE MEDVEDA
Najvažnije u našem poslu je poznavati teren, naročito u slučaju kritičnih situacija, kada se neko izgubi u šumi, kaže Ilić.
"Prošle godine nestao je momak koji je kampovao, ispostavilo se da je nastradao u bujici. U takvim situacijama kada zateknemo telo, naše je da obavestimo policiju. Sa sobom nosimo oružje, jer smo okruženi divljim životinjama. Medvede sam viđao četiri ili pet puta, dok je u službi lovočuvara to mnogo češće. Umesto da susretnem njih, mnogo češće vidim tragove i znam da su bili u blizini i da smo se mimoišli", objašnjava naš sagovornik.
SVAKODNEVNI SUSRETI SA OTROVNICAMA
Najgore što može da se desi jeste da životinja bude iznenađena vašim prisustvom, jer onda ne znate kako će da reaguje, kaže on.
"Što se tiče medveda, oni uglavnom osete ljude i sklanjaju se. Važno je praviti buku, kako bismo ih upozorili da smo tu. Na Tari ima mnogo otrovnih zmija, šarki i poskoka. Kada idemo na određene terene, dešava se da ih viđamo svaki dan i za nas je to normalno. Od kada sam postao rukovodilac, manje sam na terenu i ove godine sam video samo četiri poskoka", navodi čuvar.
LISICA UJELA ŽENU KOJA JE HRANILA
Čuvari znaju kada, gde i kako se životinjama po potrebi daje dodatna hrana zbog brojnosti i to mora da bude izvedeNo na tačno određeni način da bi bilo bezbedno.
"Imali smo problem sa lisicama i posetiocima koji su ih hranili. Lisice su ovde navikle na blizinu ljudi i nisu plašljive, ali to ne znači da im se treba približavati. Jednu gospođu je lisica tako ujela za ruku. Iako godinama nije zabeležen slučaj besnila, to nije bezazleno i divlje životinje ne treba hraniti. ", kaže Ivan Ilić.
"NAJBOLJE JE KADA SMO NAPOLJU"
Najlepši deo posla čuvara jeste što se veliki deo vremena provodi u šumi, na vazduhu i u stalnom kontaktu sa novim ljudima.
"Najviše vremena čuvari zaštićenog područja provode napolju. Nama je kazna kada moramo da ostanemo u kancelariji. Meni lično je najdosadnija papirologija dok je pravo uživanje kada sam sa ljudima koji su došli da se opuste u prirodi", kaže on.
KONTROLIŠU NELEGALNE RADOVE
Osim toga, posao rendžera jeste i da kontroliše radove na terenu, bilo da su građevinski ili biološki. Često se dešava da mora da reaguje kada uoči prekršaje.
"Sprečavamo parkiranja na nepredviđenim mestim i legitimišemo posetioce kada je to potrebno. Veliki problem nam je i smeće, odnosno deponije. Nedavno sam vodio komunalne inspektore do jedne lokacije na kojoj se nalazila deponija. Kada vidimo da se nešto gradi, naše je da proverimo da li postoji dozvola za to", kaže naš sagovornik.
