U novoj epizodi Margina, istražujemo akušersko nasilje - kakva su zaista iskustva na porođaju u Srbiji i od čega zavise?
Porođaj je trenutak od kojeg mnoge žene strahuju, raduju mu se, velike su neizvesnosti, očekivanja... Ali nažalost, mnogo je ružnih iskustava koje žene dožive na ovaj, mnoge bi rekle, najvažniji dan u životu.
Donošenje novog života na svet trenutak je koji bi buduća mama trebalo da dočeka mirna, potpuno fokusirana na čudo koje će njeno telo "izvesti", ali često ostaje u senci izuzetno negativne pojave koja nije prisutna samo kod nas - akušerskog nasilja.
Šta je akušersko nasilje, na koje sve načine može da se dogodi i kako da se buduće mame zaštite od njega? Postoji li zakonska regulativa i šta su naša prava u ovakvom slučaju? Odgovore na ova pitanja potražili smo u novoj epizodi emisije "Margine".
Nikolina Pavićević, autorka Instagram profila #kritički, navodi da je odrastala slušajući priče o akušerskom nasilju, ne znajući da ono nije "normalno i poželjno".
"Lično znam više žena koje su prošle kroz njega, nego onih koje su imale normalan porođaj, tako je i u svetu. Na mom profilu, često dobijam komentare - zašto su tako razmažene, zašto se žale, kako su se naše babe porađale na polju, kako su naše babe izdržavale i slično, tu ima jedna ovako bitna tema koja proizlazi iz njihovih komentara, a to je, ako se to dešavalo prije, da li mi to sad treba da trpimo, i da li to treba da gledamo kao nešto pozitivno i kao nešto dobro. Jer one u tom trenutku nisu imale neku ni emocionalnu podršku, ni podršku medicinskih radnika i slično, i da li to treba da gledamo kao nešto što je poželjno i kao nešto što je dobro i kao nešto što mi sad treba da implementiramo u ovom modernom društvu", rekla nam je Nikolina.
U narodu, ovo se naziva "nasilje na porođaju" i podrazumeva verbalno, pa i fizičko nasilje prema ženi koja se porađa.
"Pisale su mi da su im govorili - jao kako mrzim kad mi dođu krave da se otele, da su im govorili - nije te boljelo prije kad si vodila ljubav, sad te boli, da su im govorili da ne vrište, da su vikali, da su ih omalovažavali, vrijeđali, bukvalno sve, da krenemo od toga verbalnog, pa do onog kasnije što ide, psihičkog i fizičkog nasilja koje su one preživljavale u tom trenutku. To se ne zaustavlja samo na porođaju, već i nakon porođaja, dok su žene u bolnici, jako su često predmet takvog ponašanja. Neke od njih imaju traumu i deset, 15 godina nakon porođaja, zamislite koliko to povredi i njih, i ugrozi oporavak. Mislim da kao društvo treba da krenemo odatle, da se prvo pozabavimo institucijama i obrazovanjem", navodi Nikolina.
Porođaj je jedan od najintimnijih trenutaka, žena je zapravo prepuštena sebi, a doktori i ostali trebalo bi da joj pruže podršku i pomoć, a ne da je izlože psihičkoj i fizičkoj torturi.
"Porodilja nije pacijent, ona nije došla jer je bolesna, već je rađanje jedan od krucijalnih prelaza životnih u životnom ciklusu čoveka i u tom smislu bi trebalo da ima i određen kulturološki okvir podrške, koji je potrebno da žena primi, i to je ono što nedostaje. Imamo i naglašenu mizoginiju u našim kulturološkim okvirima, i to se svakako reflektuje na kvalitet porođaja u našem društvu, i to nije prosto samo moj utisak, nego je to bio i rezultat tog istraživanja koje smo mi radili, a koje je se sastojalo u razgovoru sa 1.500 žena, majke, koje su nam govorile o različitim iskustvima koja su vezana za materinstvo", navodi sociološkinja dr Nada Sekulić.
"Mnoge žene sa kojima sam razgovarala, znači, su doživele da se viče na njih ili da im se recimo posle porođaja obraćaju sa 'majko'. Mislim, nije ona majka medicinskom osoblju, ona ima ime i prezime, i ima mnogo identiteta, od kojih je taj materinski samo jedan novi identitet, koji je dobila.
Tu naravno postoje i drugi problemi koji nisu direktno vezani za akušersko nasilje, a veoma su prisutni kod nas u društvu, a to je neophodnost da nekoga potkupite, platite, da biste dobili uslove normalnog porođaja. Ne postoji dobronamerno nasilje. Nasilje je i kada se vi nekome obratite sa agresijom u jednoj takvoj situaciji", upozorava ona.
Postoji jedna konkretna, a veoma jednostavna stvar koja se već u praksi pokazala da veoma smanjuje količinu nasilja prilikom porođaja, a to je prisustvo supruga. Uvek kada je suprug prisutan na porođaju, medicinsko osoblje je mnogo pažljivije prema porodilji.
"Mislim da treba podržavati, da treba propagirati, da treba širiti tu ideju prisustva muževa prilikom porođaja", navodi dr Sekulić.
Jasmina Mihnjak iz "Bebac" startap centra kaže da je najveća zabluda u koje žene veruju ta da ih porađa ginekolog.
"A potom je zabluda i da nas porađa babica. Žena se porađa sama, i žena je ta koja ima i prirodno sve mehanizme da bebu donese na ovaj svet. Svi ljudi koji su zaposleni u porodilištu, njihova uloga je u tome da sve prođe kako treba, i da pomognu ženi, da žena donese na svet bebu. Prava ne moramo da dobijemo tako što ćemo nekome da platimo, već da je svako ko je zaposlen u porodilištu negde dužan da pruži adekvatnu uslugu i da negde, znamo, nekad žene i plate iz zablude, jer misle da će tamo neko bolje da ih tretira", navodi ona.
"Većina muškaraca će reći da ne želi da ide na porođaj. Zašto? Zato što prvo nemamo to u kulturi, drugo, zato što to jako dugo godina nije uopšte bilo dozvoljeno, i treća stvar, zato što tamo i gde je dozvoljeno, se to radi na pogrešan način. Pa uvedu tatu na krajnji čin. U trenutak gde i studenti pete godine medicine padaju u nesvest, kad to vide. A zapravo, bi njegova uloga trebalo da bude da bude tu uz nju dok traju kontrakcije, da joj doda čašu vode, da onda ona može da stoji i da šeta, jer neko je uz nju, ona nije sama. Da može da bude tu taj neko ko će možda i voditi računa o tome kako se ko obraća. A mi kada čujemo vest da se u novosadskoj Betaniji ili u Narodnom frontu desio rekordan broj porođaja, i da se u jednom danu porodilo 40 žena, ne možemo da slavimo to, a da se ne zapitamo, ko je bio tu uz tih 40 žena? Da li je bilo dovoljno babica za sve te žene? Da li je svakoj toj ženi omogućena podrška u dojenju? I tako dalje", navodi ona.
Moramo, podvlači Mihnjak, primarno da radimo na tome da se žena pomeri od pasivnog viđenja sebe.
"Ne smemo da mislimo da smo žena koja će otići i ležati na stolu i raditi šta joj se kaže, već da se pomeramo ka jednom aktivnom, ka tome da je ona neko ko vrlo učestvuje u svom porođaju i da, sarađujući sa medicinskim timom zapravo bude vrlo uključena u svoj proces rađanja", zaključuje ona.
Psihoterapeutkinja Slađana Đorđević navodi da se sve više govori o postporođajnom PTSP-ju, odnosno da nakon porođaja žena ima posttraumatski stresni poremećaj - da ima flešbekove, slike koje joj se vraćaju, da ne može da spava, da se oseća uzmenireno.
"Dakle, vrlo često žena tokom rađanja dobija poruku, hajde, brže to malo, šta daviš, hajde, nekako ubrzava, a zapravo, to je fiziološki proces koji ne može da se ubrza. Čak naprotiv, kada se žena plaši, a kažem, kada nema dovoljno podrške, da nije dovoljno psihofizički pripremljena za porođaj, strah je jedan od najčešćih emocija, što za sebe što za, znači žena se plaši što za sebe, što za bebu. Strah po sebi, većina nas zna, nezavisno od porođaja, počinjemo plitko da dišemo, uzlupa nam se srce, počinjemo da bivamo uznemireni, šta se dešava kada plitko dišemo? Nedovoljno unosimo kiseonik. Kada nedovoljno unosimo kiseonik, nedovoljno se oksigeniše tkivo. Što se više žena plaši, to je više boli, dakle, to je kvalitet, direktno strah utiče na kvalitet porođaja", upozorava psihoterapeutkinja.
"Blaga reč, podrška, rad na resursima, odnosno na izvorima sigurnosti za ženu, dakle, žena se vrlo često u procesu porođaja oseća samo, oseća usamljeno, okej, hajde da pričamo o tome kako da podržimo ženu, kako da ona razvije neki unutrašnji osećaj sigurnosti, u sopstveno telo, u proces porođaja, u proces rađanja, kako da dobije tu podršku od medicinskog osoblja, zaista mislim da je jedino sistemsko rešenje moguće i da ono ne zahteva mnogo materijalnih sredstava koliko nekako volju i želju", navodi ona.
U zakonu bi trebalo uvesti ovu kategoriju i adekvatnu kontrolu, pa i sankcije.
"Mislim da je potrebno da se jasno u zakonu uvede kategorija akušerskog nasilja, i zatim da se sankcioniše, uz adekvatnu kontrolu, koja bi omogućila efektivnu primenu tog zakona. I da treba jednostavno propagirati, pričati, ovako kao što vi radite u svojoj emisiji, o važnosti uspostavljanja kulture rađanja, jer ako o tome ne pričamo još uvek će se smatrati da je to prosto neki, ili fizički ili medicinski događaj, a to je nešto što se vrlo često radi kada su žene u pitanju, a to je da se naturalizuje sve što je vezano za njihovo, njihovu egzistenciju i postojanje u društvu", zaključuje dr Sekulić.
(MONDO)
