Slava je običaj koji u Srbiji najveći broj ljudi poštuje i primenjuje, čak i ako im nije poznato preklo slavskih običaja. Prema rečima etnologa, pravila se toliko razlikuju od kraja do kraja, da može da se kaže da "svaka kuća i svako selo ima sopstvene slavske običaje".
Način na koji se slavi slava u Srbiji menjao se kroz vekove, državna uređenja, ekonomske prilike, promenu kulture i uticaja medija. Danas može da se kaže da slava u Srbiji nije samo verski običaj, već narodni događaj, kroz koji stranci najbolje mogu da upoznaju naš pravi mentalitet i kulturu, kaže za MONDO etnolog Mirjana Glumašina.
"Po načinu na koji prosečna srpska porodica slavi slavu može da se vidi gotovo sve - u kakvim su međusobnim odnosima, da li su u žalosti, kakvog su materijalnog stanja, kakav je njihov status u društvu. Tu se vide odnosi u zajednici i kako se kultura na našem podneblju menja iz godine u godinu", kaže ona.
OTKUD SRBIMA SLAVA I KAKO SE MENJALA KROZ VEKOVE - Razlika u običajima od Vojvodine do Niša, koji je "najispravniji"?
Prema njenim rečima, slava u Srbiji postoji još od devetog veka i vremena pokrštavanja. Tada je ovaj stari paganski običaj prihvatila crkva.
"Paganski Srbi bili su naklonjeni verovanju i kultovima. Svaki narodni običaj bio je veoma važan i čuvao se generacijama unazad. Uprkos tome što su bili pokrštavani i što više nisu bili mnogobošci, bilo je nemoguće da se iskorene njihovi stari običaji i kultovi. Zato je crkva kanonizovala slavu i dala joj hrišćansko obeležje. Zahvaljući tome nije uništena, ostala je primerenena našim običajima i dobila je mesto u pravoslavnom hrišćanstvu", kaže etnolog Mirjana Glumašina za MONDO.
Iako mnogi običaji datiraju još od tog vremena, mnogi specifični načini na koji se slavi slava nastali su tek nedavno, pre 20 ili 30 godina, tvrdi ona.
"Neki običaji su paganski, drugi su nastali pod uticajem crkve, a treći pod uticajem naroda. U manjim selima nije bilo ni crkve ni sveštenika koji su mogli da objasne meštanima na koji način treba slaviti, pa je svaki kraj Srbije slavu prihvatao na svoj način, kako je znao i umeo", objašnjava.
Ono što je bilo zajedničko za svaki kraj Srbije jeste da je na slavama bilo molitve i da se posvećivala precima, kaže etnolog.
"Slava je bila posvećena kultu predaka, koji je na ovom podneblju uvek bio jako važan. Zbog toga se slava i danas vezuje sa poreklom, prenošenjem tradicije sa kolena na koleno, veze sa mrtvima. Takođe, naslednicima se prenosila svest o sopstevnom poreklu. Verovalo se da možeš da promeniš sve osim krsne slave. To su tada takođe bili preci po muškoj liniji i njima je taj dan bio posvećen. Zbog toga su vekovima unazad na slave dolazili samo muškarci, uglavnom kumovi i bliski rođaci", kaže etnolog Glumašina.
OTKUD SRBIMA SLAVA I KAKO SE MENJALA KROZ VEKOVE - Razlika u običajima od Vojvodine do Niša, koji je "najispravniji"?
Običaji su se menjali kroz vekove, dok je poslednje što je zabeležno promena koja se desila tokom perioda komunizma iu Srbiji. Mnogi tvrde da je slava u to vreme bila privremeno zaustavljena i iskorenjena, ali ona se zapravo često samo održavala na drugačiji način.
"To tada nije bilo predstavljeno kao pitanje vere i religije, već održavanje porodične tradicije. Na taj način je većina ljudi sedamdesetih i osamdesetih obeležavala slavu. Osim toga, na izmenu u načinu slavljenja sveca uticale su migracije, odlazak Srba u inistranstvo i modernizacija stanovništva. Ipak, poslednjih godina je sve primetnije oživljavanje slavskih običaja i sve više je onih koji se vraćaju zapostavljenom slavskom svetkovanju", smatra etnolog.
Slavski običaji razlikuju se od Vojvodine do Niša. Dok je za jug specifično da se cela slavska trpeza iznosi u isto vreme na sto, da se peva i svira kada dođu gosti, u Vojovodini postoje drugačiji običaji.
"U selima u dolini srema na slavi će svako prvo da vam ponudi vino ili rakiju i čim ispijete, sipaće vam novu, pošto kažu da ne valja da čaša bude prazna. Kum i rodbina se prema ostalim gostima ponašaju kao drugi domaćini. S druge strane, u zapadnoj Srbiji, bliže Bosni na slavama se drže zdravice. U pojedinim selima se ne ide u crkvu, već molitvu izgovara domaćin", kaže etnolog.
Upojedinim krajevima običaj je da se praznuje dva dana i da sveštenik iz mesta u kome živi domaćin u ranim jutarnjim časovima dolazi u kuću da "sveti vodicu", umesto odlaska u crkvu.
"U pojedinim krajevima na slavu se gosti zovu samo prvi put, a nakon toga se dolaskom nastavlja ili nedolaskom prekida tradicija. U mnogim krajevima kum se u goste poziva jedino na slavu, kako se domaćin sa njim ne bi zamerio ili posvađao pri čestom viđanju", kaže naša sagovornica.
Da podsetimo, krsna slava je 2014. godine upisana na Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Prema mišljenju etnologa, to ne znači da svi u Srbiji treba da slave po istom propisanom modelu ili da bi pravoslavna crkva trebalo da propisuje načine slavljenja, već da su različiti modeli i prakse slavljenja vid kulturnog bogatstva.
