U novoj epizodi emisije MARGINE, istražujemo pitanje rodnog identiteta.
Nora Janković je osnivačica organizacije za prava i podršku trans, rodno varijantnih i interseks osoba "Talas TIRV". Kaže da svoj rodni identitet vidi kao nebinaran - ne doživljava sebe ni kao ženu, ni kao muškarca i objašnjava razliku između pola i rodnog identiteta.
"Drugi me mogu naravno doživeti kao ženu ili muškarca, to je neminovno u našem društvu koje ne poznaje tu jednu razliku, ali meni lično jeste dosta bitno i da na kraju krajeva mogu nekome da kažem da sam nebinarna da bi prosto bilo odmah jasno da ta osoba ne očekuje od mene sada da se ja uklopim u neki tipičan model muškarca ili žene. A meni lično možda još i bitnije je to da ja prosto priznajem da ono kako sam se oduvek osećala, dakle nikada zaista nisam mogla baš ono da sebi kažem da pripadam jednom ili drugom svetu. Meni je bilo bitno da tome dam ime. I zato je to bilo bitno, da mogu da kažem, e ovo postoji. Ovo, što nije ni muškarac ni žena zove se nebinarnost i to je to kako ja sebe doživljavam", kaže Nora.
Pogledajte novu epizodu Margina!
"Pol je većini ljudi jasan, mislim to krene zapravo još jako rano, sa dve, tri, četiri godine već krene da se ispoljava, zavisi kako dete razume svoju socijalnu ulogu. A negde do 13, 14, 15. godine ljudi već imaju jasnu svest da li oni sebe doživljavaju kao muškarca ili kao ženu. I to je ono što zovemo rodni identitet. Ali cis osobe, to su sve osobe koje ono pretpostavljate da su normalne. Naravno, nećemo da koristimo tu reč normalno jer svi smo mi normalni, ali baš zbog gledalaca koji nisu upućeni, dakle prosto: rodi se dečak, odraste, sebe smatra kao muškarca do kraja svog života. Isto tako devojčica se rodi, tokom svog života, sebe smatra kao ženu, živi tako, izražava se kao tako i ovaj okej je sa svojim telom. Takvo kakvo jeste. To su cis osobe", kaže Nora.
"Dve kategorije, muškarac i žena, to nije ni blizu dovoljnog za opis sve različitosti i svih situacija u koje ljudi mogu dospeti. Znate, to što ljudi ne priznaju da postoje nebinarne osobe, ne znači da ih ne tretiraju drugačije", navodi Nora.
Vedrana Mirković je diplomirana master psihološkinja. Članica je Sekcije za psihologiju seksualne orijentacije i rodnu različitost u okviru Društva psihologa Srbije.
"Nama je nešto novo čudno i drugačije. To je potpuno razumljivo. To je nekako očekivana i okej reakcija kod ljudi. I u tom smislu što ljudi pretpostavljaju da su pol i rod isto nije nešto što je jako čudno i jako pogrešno u nekom svakodnevnom smislu. Mi imamo neke druge identitete: identitet ćerke, sina, zaposlenog, nezaposlenog, babe, dede, unuka, već šta god... To su sve nekako relaciono stvari. I seksualna orijentacija i rodni identitet su relacione stvari, ali one su nekako duboko ukorenjene i one traju naš ceo život. Od kad se rodimo. Čak i pre nego što se rodimo naši roditelji način na koji oni nas zamišljaju. To je sad ona priča, krečite sobu u plavo ili u roze, ili kupujete, pripremate se za dečaka ili devojčicu. Do kraja našeg života u stvari to su identiteti koji nekako traju. Bez obzira što mogu biti promenljivi, ali traju kao neka odrednica toga ko sam ja. Nisu rodne uloge te koje definišu naš rodni identitet. Naš rodni identitet definiše naš osećaj", kaže Vedrana.
"Ljudi jako vole predvidivost. Znači to je kad bismo mi pretpostavili da su stvari tako jednostavne. U stvari time što društvo nudi rodne uloge, to čini život manje neizvesnim. Ali kada je nauka sebi dozvolila da pogleda ono što bismo nekada nazvali outlierima ili neočekivanim slučajevima i da počne da se pita, aha, šta se sa ovim ljudima dešava? Šta ako oni nisu nenormalni, nego se njima dešavaju neki procesi u bilo kom smislu koji do sada nismo primetili i istraživali? Onda je u stvari nauka počela da shvata kompleksnost tih nekih fenomena kao što je rodni identitet. E sada, to se nauci desilo, pa negde pre oko 100 godina", navodi ona.
Dimitrije Kokanov je autor dramatizacije i adaptacije romana "Midlseks" Džefrija Judžinidisa, izvedene u SNP Novi Sad.
"Mislim da je u našem društvu jako važno da počnemo da učimo, da otkrivamo svet, a ne da ga proglašavamo poznatim samo zato što nam se tako može. Da prestanemo da se pozivamo stalno na nečija predanja, neretko iskustva i da preuzimamo nasleđa iz prošlosti kao nešto što se ne može izmeniti nego da budemo stvarno otvoreni za upoznavanje sveta u kome živimo, pa tek onda kada ga upoznamo stvarno krenemo da pričamo o njemu, pa tek onda da zauzmemo javni prostor, na primer pozorište, pa da govorimo sa scene o tome što smo temeljno upoznali, a ne o nečemu što smo isključili iz naše zajednice", rekao nam je Dimitrije.
"Izuzetno je važno da se svaka osoba, svako ljudsko biće oseća slobodno da ispoljava svoje identitete, ma koji oni da su. U tom smislu, svaki rodni identitet, a sad ih ima pregršt, zato što su granice između binarnih podela na muški i ženski identitet odavno obrisane i brisanje tih granica bi valjda idejno trebalo da služe tome da prigrlimo svaki deo svog vaspitanja, ponašanja, odgoja, svoje potrebe za ispoljavanje onoga kako se osećamo i kako mislimo S tim u vezi, postoji ta potreba da možemo da budemo označeni, ako je već potrebno da budemo označeni, na adekvatan način. Da budemo prepoznati u društvu na adekvatan način", rekao je on.
(MONDO)
