ĆENTA I ARKAN NISU PRISTALI, JURILI SMO JOCU I KOSMAJCA: Autor filma "Vidimo se u čitulji" otvoreno o kriminalu 90-ih

Aleksandar Knežević, koautor je kultnog dokumenatrnog filma  "Vidimo se u čitulji", u kom je predstavljen kriminal devedestih. On se 1998. godine povukao, postao iskušenik u Studenici, a potom je 2004. zamonašen u Hilandaru na Svetoj Gori, gde je dobio monaško ime Romilo. Tamo je proveo jedanaest i po godina. Posle dve decenije, 2019. godine vratio se u Beograd, gde dve godine kasnije stavlja tačku na monaški život. U Beogradu nije mogao da nađe advekvatan posao, pa se zaposlio kao naučni saradnik u Inovacionom centru Univerziteta u Nišu.

"Vojislav Tufegdžić i ja smo odlučili da pišemo knjigu o kriminalu u Beogradu devedesetih. Onda sam ja otišao kod Verana Matića da ga pitam da li bi hteo da nam bude izdavač, što je on odmah prihvatio. Imao je, međutim, jedan uslov - da istovremeno napravimo i film. Oduvek sam želeo da se, pored književnosti, bavim i filmom, tako da sam tu ideju prihvatio sa velikom radošću. Dobili smo snimatelja i odmah se dali na posao", rekao je Knežević i dodao:

"Bilo bi nemoguće razgovarati sa njima da nisam prethodno već tri i po godine pisao o toj temi i da ih nisam dobro upoznao. To je bio preduslov da se o snimanju uopšte razgovara. Povrh toga, to je vreme rata, sankcija, nezamislive inflacije, bednih plata, vreme privatnih banaka koje su opljačkale ionako osiromašeni narod. Prirodno je da čovek ustane protiv takvog ponižavajućeg stanja, samo je pitanje koji će oblik dobiti njegova pobuna. Oni koji bez pobune prihvataju da im se uskrati najosnovnije dostojanstvo u rečniku mlađe generacije kriminalaca označeni su kao "obični smrtnici". A šta je suprotno "običnom smrtniku"? Postati besmrtnik. Status besmrtnika se najpre može osvojiti slavom. I zato ovi "besmrtnici" često govore o bavljenju kriminalom kao o estradi. Kada bih nekog od njih pitao o izvesnom kolegi koji je uspešan u svetu kriminala, ali nije eksponiran u medijima, rekli bi mi da je on ozbiljan igrač, ali da, nažalost, nije na estradi. S druge strane, bilo je i onih koji su - poput Gorana Vukovića - imali neke svoje interese da prihvate da govore", zaključio je on.

Lokacija snimanja se dogovarala uvek u poslednjem trenutku. Bilo je nemoguće predvideti kakvi uslovi će se zateći na snimanju, kako će sagovornici reagovati na odeđena pitanja i kako kada se prvi put nađu pred kamerama.

Najneobičnije mesto snimanja

"Bojana Petrovića smo snimali u džakuziju, pa su ga drugari ismevali zbog toga. Onda je Voju i mene pozvao u kuću na Zvezdari, ispostavilo se da je hteo da izbrišemo te snimke. Uspeli smo da ga ubedimo da je motiv zadirkivanja čista ljubomora, pa je on nakon toga vrlo brzo promenio mišljenje. Zanimljivo mi je i snimanje u Budimpešti sa Banetom Grebenarevićem. Nismo se od njega i njegovih prijatelja odvajali 3 dana, bili su to trenuci kada sam do kraja zavirio iza zavese u svet ne samo kriminala, već i obaveštajnog rada. Baneta je u Budimpešti čuvao i jedan stariji kriminalac, koji je neprekidno bio na vezi sa Četrnaestim odeljenjem Vojne kontraobaveštajne službe", rekao je Knežević.

Knežević kaže da su svi akteri filma bili upečatljivi, kao i da je Boris Petkov bio jako duhovit i inteligentan veliki cinik. Kristijan Golubović je mogao da ostvari zapaženu karijeru u Holivudu uz pomoć dobrog menaždera, Bojan Petrović je šarmirao svojim optimizmom, dok je Divac zračio neverovatnom energijom i hrabrošću

"Pokušali smo bez uspeha da dođemo do Joce Amsterdama, Kosmajca i mnogih drugih...Videli smo se nekoliko puta sa Momirom Šoškićem, sa braćom Šaranović, ali njima nije bilo do estrade. Tadija, najveći diler onog vremena, čovek preko koga je kokain postao najpopularniji narotik, podelio je sa nama neverovatne priče, ali nije hteo da stane pred kamere. Pored toga, svaki put posle našeg susreta, Tadija bi bio uhapšen. Nisu pristali na razgovor ni Ćenta, ni Arkan...", zaključio je Knežević.

Povratak u realnost i život van manastira mu je bio pravi šok. Kada je sa Svete Gore stigao u Oksford, nije imao ništa od odeće. Iako je, kako kaže, mislio da će na Svetoj Gori ostaviti kosti, njegova shvatanja su se promenila za nekoliko godina provedenih tamo. Knežević je na Svetoj Gori jednom godišnje telefonirao i jednom godišnje pisao pisma.

"Nije lako zastupati mišljenje koje nije u skladu sa onim što ispoveda Sveta Gora. Sveta Gora ima neprikosnoveni autoritet kod pravoslavnih i retki su oni koji se usude da taj autoritet, u pogledu određenih stavova, dovedu u pitanje. Ali askeza sama po sebi ne mora da vodi prosvetljenju. Potrebno ju je ujediniti sa iskustvenim i teorijskim znanjem. Atos na to ponekad zaboravlja i zato tamo već dugo vremena ne postoji ozbiljno bavljenje teologijom. Izvesno vreme sam se nosio mišlju da bi trebalo osnovati novu vrstu zajednice koja bi oslikavala celokupnost ljudskih sposobnosti, interdisciplinarni, visokotehnološki centar u kom bi bavljenje naukom i naučnim eksperimentima, filozofijom i umetnošću bilo izjednačeno sa molitvom i suštinom monaškog života ", rekao je Knežević.

Šta je za vas predstavljalo bavljenje novinarstvom devedesetih? I kako ste postali novinar?

"Mom prekidu postdiplomskih studija na svetskoj književnosti i odlasku u London prethodio je neobičan susret nekoliko godina ranije. Sam u svojoj sobi spremao sam ispite na drugoj godini. Nisam imao nikakav zdravstveni problem, niko od ljudi meni bliskih nije bio bolestan ili životno ugrožen. U jednom nemerljivom trenutku vremena, umom i telom našao sam se oči u oči sa smrću. Sve što postoji u meni prožele su misao i osećanje da će jednoga dana doći čas da se ode u smrt. No, u tom saznanju najviše me je porazio lik smrti. Jer, smrt možemo da zamislimo i kao nastavak postojanja u drugačijoj dimenziji. Ali moja smrt je značila gašenje svakog zraka svetlosti i svesti, večiti i potpuni nestanak moga ja. Našao sam se u krajnje protivrečnom položaju. Naime, ako je smrt zaista odlazak u potpuno ništavilo, moje ja će u trenutku smrti nestati. To znači da neće biti ništa u meni što bi moglo da bude svedok te činjenice. Trebalo je, dakle, u odsudnom času samo stisnuti zube i zažmuriti. I posle toga više nas nema. No, u meni se sve sa nepodnošljivim bolom bunilo upravo protiv te činjenice potpunog i bezrezervnog nestanka. Suočavanje sa ništavilom je u meni izazvalo veliki zemljotres", rekao je Knežević. 

On je nakon tog iskustva, ostao ista osoba, ali je gledao na život iz potpuno drugačijeg ugla:

"Narednih trinaest godina, sve do odlaska u manastir, moj život je bio bolna i grozničava potraga za odgovorom na jedno pitanje: kako mogu da licem u lice stanem pred smrt, a da budem spokojan? Razumeo sam da spokoja ne može biti tamo gde se smrt izjednačava sa nepostojanjem. Ako smrt donosi ništavilo, ne može se govoriti o spokoju, već jedino o očajničkoj trci da se od života svakoga dana i svakoga časa otme sve što se uopšte može oteti. Ako doživim sve za čime žudim, u čemu mi mogu pomoći slava i bogatstvo, možda će to, makar i neznatno, otupeti oštricu bola. Odlazim, dakle, u London, sa očajničkom idejom o dostizanju zasićenja životom, i sa njom se vraćam u Beograd i postajem novinar. Recimo da sam u nekoj meri ostvario svoje žudnje, ali ispostavilo se je to samo privremeno zavaralo bol", nastavlja Knežević svoju ispovest. 

Knežević je 2010. godine magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu sa tezom "Teorija saznanja Marsela Prusta". Tezu, koju je pisao tri godine na Svetoj Gori, naredne godine je objavio Pravoslavno-bogoslovski fakultet u Beogradu. Potom je 2016. doktorirao na Univerzitetu u Oksfordu, nakon čega odlazi u Pariz, gde dve godine provodi na postdoktorskim studijama na Filozofskom fakultetu Katoličkog univerziteta.Njegovu proširenu doktorsku tezu "Homo Theurgos: Freedom According to John Zizioulas and Nikolai Berdyaev" 2020. na engleskom objavila je čuvena francuska izdavačka kuća "Edisjon di serf". Knjiga će ove godine biti objavljena i na ruskom jeziku.

(MONDO/Kurir)