Pre nešto više od 23 godine, počela je bitka na Košarama koja je trajala od 9. aprila do 10. juna 1999. godine.
Otadžbinu je tada branilo mnogo srpskih junaka, a jedan od njih je i Zoran Perović iz čačanskog sela Ostra. Kako i sam kaže, sećanja na sve strahote sa Košara su i dalje živa. Nije zaobravio svoje stradala drugove.
„Pucaju teroristi, gađaju nas nekom `crnom strelom` koja baca dva kilometra i kad je završena pucnjava zovemo drugare da pođemo. Jedan se ne javlja, bio je pogođen u kičmu i odmah je umro, već je počeo da se hladi. Drugi je bio živ, pogođen u ključnu kost. Nas četvorica stavili smo ga u šatorsko krilo i nosili tri kilometra do naših položaja. Bio je sumrak, nemamo konopac pa krilo izmiče iz ruku, morali smo na krajeve da ubacimo kamen ili drvo, da ne isklizne iz šake", priseća se Zoran i priča za RINU.
Bio je redovan vojnik, nišandžija. Sa krvavih Košara vratio se živ, ali sa 17 kopči na glavi.
"Drugog dana bio sam u krevetu u jednoj kući, kad su javili da padaju bombe. NATO avion zasuo nas je kasetnim. Prvo pukne jedna, pa onda još pet za njom. Moji drugovi odmah su pobegli napolje a ja sam dužio `strelu` i dok sam se okrenuo da je uzmem, na glavu mi je pala greda. Utonuo sam u mrak i dva dana ležao u komi, u poljskoj bolnici. Srećom, izvukao sam se. Još mi stoji to ovde na glavi, imam ušivano ovde i onde, imam smetnju, slabo uveče spavam. Probudili su me ovi moji, sipali mi vodu i lupali šamare, u šumi su mi bolničari pomogli. Zavili su mi ranu, prenoćio sam sedeći, i sutradan odmah otišao na položaj, za nišan trocevca 20 milimetara", kaže Zoran.
Javnost je saznala za Zorana Perovića pre nekoliko godina iz priče novinara Gvozdena Nikolića o jednom siromahu iz Ostre koji pešice ide u Čačak koji se nalazi na 22km udaljenosti jer štedi novac da bi počeo da gradi kuću. Nosio je na leđima džak od 40 kilograma koncentrata.
Pomoć je ubrzo usledila sa svih strana. Lokalni privrednici nabavili su poljoprivredne mašine, a grad se postarao za kuću. Zoran danas mirno živi u svom rodnom selu i ostaće upamćen kao neko ko se nikada nije požalio na svoju tešku sudbinu.
(MONDO)
