• Izdanje: Potvrdi
IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

FIZIKALISAO ZA ĐINĐIĆEVOG KUMA, SADA NAJBOGATIJI SRBIN U AMERICI: Otkrio tajne sastanke u podrumu i kako se obogatio

Autor Sara Gajić

Vladimić Đukanović, srpski "Vuk sa Volstrita" otkrio kako je upoznao Zorana Đinđića, počeo da studira u Americi i stigao do toga da okreće milione dolara.

 Vladimir Đukanović o Volstritu Izvor: YouTube/Screenshot/Biznis Priče

Na listi "Ljudi koji će promeniti Srbiju" još davne 2001. godine se našao Vladimir Đukanović. Čovek koji je najveći deo svoje karijere proveo u JP Morganu, radeći na Volstritu, u areni najvažnijih svetskih banaka i analitičara, dok mu preko ruku "za nekoliko dana prelazi čitav srpski BDP". Za Nedeljnik je govorio o životu "srpskog Vuka sa Volstrita" i  time razbio mitove o biznisu i bogatstvu, ali i o našem progresu i kako on nije uspeo da promeni Srbiju.

"To nikada nije bila moja ideja. Moje početak je vazan za Beograd, za mene, sa svim svojim nesređenostima jedan od najleših na svetu. To što nema ulickane fasade, to što u nekim delovima ima ružniju arhitekturu, kao da pomaže da se očuva duh. Kad čujem one kako kažu - moj Beograd ovo ili ono.. Nema moj i tvoj Beograd. On je takav kakav je, to je što je. I ja sam još kao klinac u njemu počeo da radim, da se pare lepe za mene. Sećam se, radio sam neku fizikaliju za Đinđićevog kuma i uspevao da mu rešim stvari bolje od njegovih odraslih radnika. Jednom je zbog toga vikao na njih, okrenuo se ka meni i pitao da li ja sad radim za njega. A ja mu, nadobudni klinac, kažem: "Ne možeš ti mene da priuštiš".

Ta rečenica je nastavila da ga prati kroz život

"Naučio sam i neke druge važne lekcije. Verovatno i najvažniju lekciju o vrednosti koju kod čoveka danas jedino cenim. Ne zanima me ko je čovek, kog je pola, u šta veruje, kojoj etničkoj ili bilo kojoj grupi pripada. Zanima me samo lojalnost. Koliko je neko lojalan i to koliko je lojalan meni. Ne da li je po prirodi lojalan, a prema meni baš i nije. Sećam se da sam na tom mestu na kom sam lepio pločice u podrumu, gde nije moglo da bude bubica i prisluškivanja, bilo nekoliko sastanaka Zorana Đinđića sa njegovim kumom i prijateljima. Bila je to 1990. godina. I svi ti ljudi pričali su da za Zorana, tada uspešnog filozofa i potencijalno jednog od najvećih svetskih pisaca i filozofa, dali i glavu i 10 miliona. Nijedan od njih mu nije nosio kovčeg na sahrani i to nešto govori".

Đukanović je otkrio šta se desilo nakon povezivanja sa najvažnijim ljudima tog doba, i njegovom odlukom da studira u Americi.

"Studiranje u Americi je skupo i ljudi koji rade na fakultetima i zaduženi su za studente koji su došli iz inostranstva, rade na tome da dobijamo stipendije. Ja sam popunio milion formulara i nije bilo nikakave pomoći. Jedan dan me zove žena koje se time bavila i kaže 'Ima neka organizacija Otvoreno društvo, popuni prijavu za stipendiju', ja onako besan, Balkanac, kažem da me mrzi da stoti put nešto  popunjavam, ali me ona nekako namoli. Ja tamo napišem neki iznos, stiže posle par dana pismo, direktno na moje ime, ne na ime fakulteta 'Drago gospodine Đukanoviću, odobrena vam je stipendija', tačno duplo od iznosa koji sam napisao. I to ne za jedan semestar, a ja sam napisao iznos koji mi je trebao za godinu dana, ne videvši šta traži. To mi je dalo jednu veliku lagodnost i onda sam ja postao spona između Soroša i mnogih studebata sa ovih prostora kojima je trebala pomoć. A mnogi kada je Soroš u pitanju zaboravljaju da je on napisao neke pametne stvari popout 'Teorije refleksiviteta', gd je objasnio da cena ne stoji na preseku ponude i potražnje, već da je to jedna gumica, koju neko povuče na jednu stranu, pa se ona trese kada je pustite, pa se vrati, pa opet neko povuče. 

Možda će vas zanimati

Trnovit ulazak na Volstrit i dokazivanje

"Prvi sastanak me je šokirao. Bilo nas je blizu 600 u jednom amfiteatru i ušao je jedan čovek koji je od prvog trenutka bio ekstremno nekorektan. Obraćao nam se ponižavajućim tonom, objašnjavajući da smo došli u mašinu za mlevenje mesa, da se radi svaki dan bez odmora, pa onda uperi prstom u žene i kaže - ne znam što ste uopšte dolazile, kad čim počnu prvi grčevi nećete moći da radite kako treba. Ludilo. Ja sam bio sablažnjen načinom komunikacije. Na kraju objasni da će nas od blizu 600 biti primljeno 20. I onda kreće rat", rekao je Đukanović.

Prvi dani na Volstritu su bili ekstremni

"Budiš se ujutru i pre alarma. Dođeš na posao oko sedam i radiš do duboko u noć. Svaki dan. Dve godine. Bez ijednog dana odmora. Data ti je tolika plata da možeš da iznajmiš stan i da imaš jedan obrok. Tako si stavljen pod pritisak. A sa druge strane firma ti plaća večeru ako ostaneš da radiš do osam. I plaća ti limunzinu da te vrati kući ako ostaneš da radiš do 11. Naravno da ostaješ da radiš i posle ponoći, da bi dobio sve te nagrade, ali pre svega da bi završio posao koga ima tona. Natovare te kao magare i to ti je jedan vid pritiska. Ili me zovu u pola 11 uveče u petak neki direktor iz Hongkonga, čujem da je na nekoj večeri, čujem gomilu ženskih glasova, znam da je sa prostitutkama i daje ti zadatak da uradiš neku analizu. Odokativno, za to je potrebno pet dana. Krećem da radim i on nastavlja da me zove na svakih pola sata. 'Hajde radi, šta se razvlačiš?' ili 'Ako nećeš da radiš ovaj posao, kaži i kupi svoje stvari.' i na trećem razgovoru: 'Dobro brate, sve okej, ne moraš da radiš'. I ti pod tim pritiskom završiš analizu za par sati, a realno je pet dana, i pošalješ mu, on ti ne odgovori do ujutru. Ti ga ujutru pitaš da li je pogledao, a on ti kaže - ma jesam, ali tad si već zakasnio. I tako svaki dan", dodaje on.

I onda počinje igranka kada upadneš u 20 izabranih

"To je ostvarenje svih želja. I sad je kod tebe korbač. To je trenutak kada postaješ 'asosiejt', dobijaš svoj 'buk', određenu količinu novca na raspolaganju i kada počinješ da trguješ. Tako počinje igranka.

Vladimir Đukanović o Volstritu
Izvor: YouTube/Biznis Priče


Situacija je luđa od popularnog filma "Vuk sa Volstrita"

"Film nije realno prikazao situaciju jer realnost je 150 puta gora negu u tom filmu. Ogroman, ogroman novac. Velike kolićine alkohola i narkotika koji su ti neophodni da bi opstao u tom obimu posla. Mnogo prostitutki, bahanalija. Meni je od 'Vuka sa Volstrita' bolji film 'Volstrit' iz 1987. godine gde Majkl Daglas glumi Gordona Geka. E to je realna slika Volstrita. Tu najveći igrači vrte ogromnu količinu novca. Meni je nekoliko dana preko ruku prelazio GDP čitave Srbije. Ali na samom početku sam mislio da ću dobiti otkaz", rekao je Đukanović.

"Moj prijatelj Pol, kome sam kasnije krstio troje dece, i ja budemo promovisani, dobijemo svoje bukove i krenemo da radimo. I jedan dan se toliko posvađamo, da se pobijemo pred 400 ljudi. On mene opali tastaturom u glavu, ja njega nokautiram. A tih dana meni nije išlo najbolje u trgovini. Imaš određene limite, ali ja kao i svaki Srba, probam ovde malo jače. I puknem. Prilazi meni i Polu jedan čovek i kaže, traže vas gore na spratu. Mi ulazimo u lift onako besni jedan na drugog, spustili glave, ćutimo. Mislim se u sebi, hajde što si se pobio, kretenu, nego moraš ti da ideš mimo pravila, bacaš pare okolo, ti večito nešto filozofiraš. A ni vizu nemaš majmune. Tako razmišljam i ulazimo gore na sprat. Tu sedi Džimi Dajmon, CEO JP Morgana, i neka njihova ekipa. Mi sedimo pokunjeni pored njega, on pita šta ćemo da pijemo, mi kažemo đus, a on krene da nas vređa. Kaže: 'Pitam vas lepo šta ćete da pijete'. Mi tu kažemo stidljivo šta ćemo i on mi se obrati. 'Ti si taj mali Srbin što je razvilo moj 'buk' ovih dana'. Ja se prestravio. Krenem tu nešto da mu objašnjavam, ovo se seče ovde, ako ovo padne, a ovo skoči, mi ćemo ovo i ono. On me je u jednom trenutku usred mog objašnjavanja hvata za kragnu, steže mi vrat, udara me i kaže svojim prijateljima kroz smeh - 'Ovo su moji jeb*ni tigrovi'. To je sve promenilo.

Svi žele da nauče "tajnu trejdovanja"

"Svi se lože na trejdovanje. I svi misle da su u stanju da provale foru. A stvar je rizika i dostupnosti informacija. Kada radiš u Volstritu, naročito na mojoj poziciji, posle nekog vremena, sediš na vrhu te piramide informacija. Imaš i znaš sve. I opet masovno grešiš. Šanse su ti uvek i zauvek 51:49, to ne da ćeš dobiti 100 posto. To su šanse koje prikazuju da ćeš dobiti 51, a izgubiti 49, a ti se boriš za ona dva.To je ono za šta radiš. Znaš šta je najteže u trejdovanju? Da kupiš nešto za 100 i da prodaš za 90. Znaš zašto? Zato što ljudi jako teško prihvataju da priznaju da su pogrešili kroz male gubitke. Ti kada izgubiš 10 posto, to je ništa. Ti i dalje imaš vrlo sličnu sumu novca kojom raspolažeš. I sve i da si loš trejder, ako svaki put kad promašiš kupiš za 100, a izađeš na 90, jedno ćeš pogoditi. Znaš šta rade ljudi prosečnig IQ-a? Oni vide da im je vrednost pala sa 100 na 86, pa onda kažu 'ma vratiće se', pa onda padne na 82, pa se oni uplaše, ali se i dalje nadaju, pa se onda vrati na 87 ili 88, pa oni nalože i onda krene pad. I znaš šta urade u tom padu? Ništa, dignu ruke. Prosečan IQ kada ima gubitak izlazi na 6 od 100", kaže on.

Vuk sa Volstrita
Izvor: YouTube/Paramount

Uvek su se lepile pare

"To je čitav tim ljudi, to je gomila informacija, a za mene su se lepile pare. I kada izgubiš mnogo, vratiš posle nekog vremena. Imao sam ja krajem 90-ih svake godine po jednu veliku krizu. Radiš dobijaš, a onda kad nastupi kriza kao ona "kompjuterska kriza" gledaš kako samo da što manje gubiš. To je normalno. A bonusi u JP Morganu su posebno zanimljivi. Oni ti kažu - imaćeš toliko miliona bonusa. Ali ne dobijaš ti to u džaku, nego pažljivo raspoređeno. Deo je keš, drugi deo su akcije, treći deo opcije. Znači novac, konkretne akcije u vrednosti od recimo 100 i opcije, koje ne postoje, to je potencijalna zarada, ako naše akcije dođu na 130. I to važi pet godina. Tako svi koji dobijaju takav bonus riljaju i rade mnogo više ne bi li i firma porasla, da bi oni ostvarili ličnu korist. To je uvezano na neverovatan način i ti svake godine dobijaš nove opcije na pet godina. I sa time, između ostalog, i trguješ na tržištu rada. To sa povezivanjem ličnog i kolektivnog interesa mnogi nisu razumeli. Naročito oni koji su vodili državu.


Đinđić i Beogradska finansijska mreža

"Njegova ideja je bila da se u Srbiju vrate stručni ljudi, naročito iz oblasti ekonomije, kako bi pomogli da se društvo resetuje i da se uspostavi održiv ekonomski sistem. I u to smo i krenuli formiranjem Beogradske finansijske mreže. On je pričao da nam je potrebno par stotina ljudi, da imamo potencijal, i ja sam verovao u to. Međutim, kada smo zagrebali, videli smo da u najvažnijim finansijskim institucijama i kompanijama širom sveta Srba nema. Da sam ja najveći senior od svih seniora među finansijskim stručnjacima iz Srbije. Tada se potvrdila moja teza da ne idu najbolji iz Srbije, nego vrlo često najgori. Mi nismo mogli na 70 da skupimo. Na stranu to što niko iz vlasti, pa ni Đinđić, nije razumeo kako bi taj povratak trebao da izgleda", rekao je on.
"Đinđić i ja smo obojica završili filozofiju, on je bio mnogo bolji filozof od mene, u tome je bila razlika fundamentalna, filozofska razlika. Đinđić je bio nemački idealista. On je na neki način verovao da Srbija i Srbi imaju mnogo veći potencijal nego što je realno. Ja sam tada uvideo da taj potencijal nije veliki, i smatrao sam, to sam i njemu javno govorio, da bi trebalo da optimizujemo svoje kapacitete i da budemo zemlja srednjih prihoda", dodao je.

 Vladimir Đukanović o Volstritu Izvor: Profimedia


Neki ljudi su se ipak vraćali na Đinđićev poziv

"Jesu bez dinara u džepu. Oni koji su došli kao puka sirotinja, a onda kao ministri bili teški po 11 miliona. Kako to? Ja kada sam Zoranu rekao da mi se najprostije rečeno ne isplati da se vratim, bila je priča - ma rešićemo nešto. Šta ćemo rešiti? Moja želja je bila od kada sam došao u Ameriku da zaradim lovu, i to sam otvoreno pričao. Ne da se 'čelendžujem' ili neke sličen gluposti. Nego da kada već radim kao mazga zaradim pare. Problem je što nije pronađen i uspostavljen model kako da ljudi pomognu zemlji kroz ostvarivanje ličnog interesa i kroz lični razvoj. Nego je neko odlučio da patriotizam proglasi ličnim žrtvovanjem umesto da mu da pozitivan kontekst. Njegova tragična smrt bila je kraj života čoveka koji je mogao da bude jedan od največih modernih filozofa i pisaca. Međutim, da je Zoran Đinđić vladao još nekoliko godina, njegova bi politička zaostavština bila mnogo nepovoljnija nego danas, uveren sam u to. Sećam se rečencice koju je izgovorila baba moje žene: 'Najveći problem nas Srba je što ne shvatamo da smo u svemu prosek'. Zato je opasno podgrevati bilo kakve mitove.

(MONDO)

Inicijalizacija u toku...

Komentari 12

Komentar je uspešno poslat.

Vaš komentar je prosleđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Petar

Ovaj mali brokercic je smešan za Srbe u americi npr bracu Dobrašinovic i druge.Pravi indijanac !

Vladimir

Kako pogađa kada čovek ukaže na realnost. Slažem se skroz sa bakom, uvek mislimo kako smo najpametniji, nebeski narod. Realno smo ispod proseka. Kada to shvatimo biće nam bolje.

Хомер

@Vladimir Нисмо најпаметнији,напротив (стварање Југославије) али далеко смо испод просека,далеко,шта смо све стварали кроз историју,јунаштва,борбе,независност,борбе са јачима од себе и победе. Чим је рекао Сорош ништа ме није занимало . Кад је причао кроз шта је пролазио могу да кажем само једно,драги господине желим Вам све најбоље,Ваш живот мени,мојој породици а и верујем Србији не треба па ни ваши милиони по ту цену. Ред ,рад ,да гледамо себе и ни за ког више да страдамо и доста. Па и нек је средњи приход.

 Vladimir Đukanović o Volstritu