Prof. dr Dejan Ilić jedan je od najuspešnijih naših ljudi a njegova životna priča ostaviće vas bez daha.
Prof. dr Dejan Ilić je radio sa Stivom Džobsom i izumeo bateriju koju danas koristimo u mobilim telefonima. Ali nije samo to... On je i dobitnik Oskara za tehničke inovacije u filmskoj industriji. Družio se i sa Angelom Merkel tokom studija. Bio je direktor Varte, a nakon toga direktor ARRI-a (prave najbolje kamere na svetu za Holivud i Netflix, on je razvio digitalnu kameru koja je zamenila filmsku traku.)
Rođen je u selu Selevac kod Smederevske Palanke 27. jula 1957. godine. Odatle kreće njegov neverovatan životni put koji ga je doveo do Angele Merkel i Stiva Džobsa.
"Spremamo sam se da idem u Ameriku na doktorkse studije ali mi je profesor koga sam sreo jednog petka predložio da već u ponedeljak ujutru krenem u Drezden. Rekao mi je - zamisli Slobodan, jedan moj kolega, je trebalo da ide u Drezden, ali se povredio i neće moći da krene. Zašto ti ne ideš ako već ništa ne radiš? Gledam ga da li je normalan, gde da idem u grad za koji ne znam ni gde je. Od nemačkih gradova sam u to vreme znao za Minhen i Frankfurt. Pozovem profesora u subotu ujutru da mu kažem da ću ići u Drezden. Ono što sam zaboravio je da ja treba tamo da komuniciram sa ljudima. A jezici su mi išli loše", priča prof Ilić za "Biznis priče".
Kada je stigao u Drezden, kako kaže, bilo mu je jasno da ne zna ni engleski ni nemački.
"Bile su tu prve poteškoće koje su me sputavale da ne raspakujem kofer sa stvarima nedelju dana. Svako veče sam razmišljao da ga uzmem, sednem na voz i vratim se nazad. U međuvremenu upoznam jednog Bugarina od koga saznam da trenira odbojku. Ja se zainteresujem za to, krenem i ja na treninge. Počnemo da se družimo. Posle mesec dana počinjem da igram u prvom timu. I tako ostanem u Drezdenu", rekao je on.
Posle jedno godinu-dve, upoznaje u Berlinu u jednom kafeu u to vreme ekstremno popularnu devojčicu, evropsku prvakinju u klizanju Katarinu Vit.
"Mnogi je ovde znaju po tome što će kasnije osvojiti zlato na Olimpijadi u Sarajevu. Ona je bila zaštitni znak Istočne Nemačke. Njen trener nam nije dozvoljavao da se viđamo, ali smo mi ipak nekako uspevali. To se pročulo i na fakultetu meni daju da vodim čitav razvoj za prvi pejsmejker u Istočnoj Nemačkoj. Zapadna Nemačka nije imala pejsmejker za srčane bolesnike. Ja u to vreme radim na bateriji litijum jodid koja se primenjuje za pejsmejkere. Nedaleko od Drezdena se gradila jedna fabrika i ja u roku od godinu dana postajem njen direktor. I 1983. godine završavamo prvi pejsmjeker u Evropi. Samo je jedna američka firma pre toga imala pejsmejker za koji je davala garanciju od pet godina. Mi smo napravili pejsmejker za koji smo davali duplu garanciju. Krećem po simpozijumima, skupovima, upoznajem mnoge ljude", priča profesor Ilić.
U jednom trenutku odlazi u Lajpcig kako bi u njihovoj laboratoriji odradio određena merenja za taj pejsmejker.
"Odlazim u fizičko-hemijsku laboratoriju. To je bilo jedno šest meseci pre branjenja mog doktorata. Pošto sam bio malo razmažen zbog tih mojih uspeha, a imao sam i neku srpsku gordost u sebi. Da biste u to vreme odbranili doktorat u Istočnoj Nemačkoj morali ste da položite ispit iz Marksizma i Lenjinizma. I to sam rešio da polažem baš u Lajpcigu. Naterali su me da pred leto 1983. ili 1984. godine pročitam 12 knjiga Marksa i Engelsa. I u jednom trenutku susrećem dve drugarice. Jedna zgodna i otvorena, druga povučena, radna i disciplinovana. Saznam da je ta povučena ćerka jednog sveštenika. Ona ćerka sveštenika i doktorira na fizici. Tri godine je starija od mene, a zove se Angela Merkel. I tu počinje druženje. Kada sam završio fakultet i odslužio vojsku uzimam ponudu kod Varte. Kad sam otvorio prvu fabriku pozivam Angelu Merkel, a nisam ni znao da je ona u to vreme postala ministarka za životnu sredinu. Sreli smo se, ispričali, ona mi pomaže da dobijem beskamatne kredite za Vartu", priča prof Ilić.
Govoreći o poznanstvu i saradnji sa Stivom Džobsom, on ističe na početku da je sedamdeset i neke godine Džobs bio izbačen iz svoje firme.
"Kada se vratio mi pravimo za njegov mekintoš – to je današnji desktop – bridžing bateriju. To je bilo za njegov prvi laptop. Tada niste mogli da čuvate ono što radite na laptopu i ako vam se baterija ugasi izgubili ste sve. E naša bridžing baterija je mogla da premosti vreme od kada ste od kada ste izgubili struju od glavne baterije do vremena do kada se vi setite da treba ponovo da napunite bateriju. To je bilo nekih 10-15 minuta", kaže on.
Posle nekog vremena njih dvojica se sreću na jednom seminaru u Parizu.
"Malo se zna da je mobilni telefon rođen u Nemačkoj kod Simensa, odakle je licenca prodata Francuzima, a oni su je kasnije prodali Amerikancima. Pričamo i on mi kaže – vi biste mogli nama nešto da napravite. A mi u to vreme nismo ni znali da on kreće u projekat ajpoda. I zove on mene, kao predstavnika Varte. Odlazimo u Kupertino u Kaliforniji. Mi dolazimo u 8 ujutru a on ulazi u šortsu i patikama. Vraća se sa trčanja. Odvodi nas u njegov biro. Tu svlači onaj šorts, oblači trenerku i kaže nam – idem sada da se sredim, a želim jednu bateriju koja ima toliko i toliko energije, koja je antimagnetična i koja se ugrađuje u uređaj, a ne može da se menja. Poenta je da će mi on dati koliki je prostor za bateriju. Sve osim ove antimagnetičnosti nije bilo diskutabilno. Problem sa antimagnetičnošću je da se bilo koje kućište baterije pravi od metala, a svaki metal je magnetičan. Kažem mu da je to nemoguće. On mi kaže ok, hvala, vidimo se drugi put. Gledamo se, i odlazimo ko pokisli miševi. Kad smo već bili na vratima on mi kaže – ako se ipak nečega setite samo me pozovite lično. To sam prečuo. Odlazimo nazad", priča prof. Ilić.
Napominje kako je bio utučen posle tog sastanka.
"U punoj sam snazi, imam novac, pravim novac, pravim druge bogatim… I on meni tako nešto da kaže. Vraćam se u Nemačku i pričam saradnicima kako je bilo. Prošlo je jedno dve-tri nedelje. Sedim kod ljudi u jednom radnom pogonu i oni sede i piju kafu. I jedan od njih maše omotom od kafe. A to je kao danas kad kupite kilo kafe za automat. Vi vidite da je to sa jedne strane neka folija što sija, a sa druge strane je nekakav papir i plastika. I jedan razvojni inženjer prazni onu kesu sa kafom i kaže mi u jednom trenutku – šefe pogledajte ovo, što ne bismo stavili aluminijum sa jedne strane a sa druge prekrijemo debelom folijom i maskiramo i smanjimo magnetizam. Bravo! Pakovanje za kafu je bilo rešenje za današnje litijumske baterije. Pravimo brzo prototip, patentiramo to i zovem Stiva Džobsa i on se javi. Kaže da se nađemo u Parizu samo da mu kažem kada. Rekoh, za sedam dana. Nalazimo se u Parizu i on meni popisuje investiciju od pola miliona dolara za alate kojima smo trebali to da pravimo i tako počinje naša priča", ispričao je prof. Ilić.
(MONDO)
