Da nas je neko posmatrao sa strane, pomislio bi da ti nisam bio previše bitan. Evo, recimo, one gaće. To možda ti zoveš "futrola" ili "maska". Za nas su gaće.
Tog dana kad si mi kupio te najjeftinije gaće, video sam posprdne poglede drugih telefona.
O, da, smejuljili su se. Kako i ne bi? Na njihovoj odeći niko nije cicijašio, po njima su lupali manikirani nokti, oni su imali sve različite i raspevane melodije, hit do hita – jedna za alarm, druga za poziv, treća za mamu, četvrta za zubara – i nisu bili utišavani ni kad je utakmica ni kad je serija. A uvek je bila neka utakmica i neka serija; i svaki put sam morao ćutim i da trpim sve notifikacije dok ne pomislim da ću eksplodirati.
I nikada – 'ej, nikada! – im nije iscurila baterija. Da znaš, to mi neće nedostajati, to kad se vrlo očigledno gasim, a ti samo slegneš ramenima i kažeš "Ma, izdržaće". Jer nekad ne bih izdržao. I zar nisi znao da su telefoni kao psi? Kao što pas misli da se gazda neće vratiti, tako smo i mi telefoni ubeđeni da je poslednje gašenje uvek stvarno poslednje. Zato jedva čekam reciklažu, dosta sam džedžao u ovoj fioci i sakupljao prašinu.
A opet, ne brini, kao što ja nikada nisam brinuo: te moje kolege, ti nazovi-drugari, oni nisu imali pojma. Ma blage veze!
Tako to biva, zar ne, i sa ljudima? Nikada nije kao što izgleda. Nikada ne znaš šta se krije iza njihovih ekrana. Pardon, očiju. Mi telefoni, zapravo, i nemamo sličan izraz. Mislim, zar ne bi bilo glupo reći da je numerička tastatura ogledalo duše? I ne, pre nego što pomisliš, nisu to ni smajliji. To ih koristite vi ljudi, kad ne umete lepo i iskreno da komunicirate.
Ali nije bilo tako.
Dan ranije, pre tih tesnih gaća, uskim kao one pantalone što si jednom probao u radnji u centru pa su ti se učinile dobre, a onda si shvatio ne možemo i ti ja da stanemo u te džepove... Dobro, počinjem malo da bagujem, ali izdrži, ubrzo me nosiš u Yettel, pa će me tamo rastaviti kako treba.
Dan ranije, dakle – ne prekidaj me i ne prevrći očima jer ti onda više neće raditi Face ID! – izmigoljio sam ti se iz ruku i krenuo da ateriram na one nove, već razrovane ploče na Bulevaru; i nisam stigao da kažem ni "Zbogom, okrutni svete" kada si me zgrabio.
Sećam se i sada kako ti je lupalo srce, i znam da to nije bilo samo zbog toga što sam ti recitovao broj bankovnog računa, i čuvao još neke tvoje nimalo pohvalne finansijske tajne. Recimo, ono kad su te ubedili da su kriptovalute najjača stvar u univerzumu, pa si stukao dobar deo ušteđevine u nešto što: a) nisi nikad ukapirao; b) danas vredi trećinu uloženog. Šta, ni trećinu?! Pobogu, čoveče! A da ti umesto novog telefona uplatiš lepo sebi neki kurs?
Bilo je, hoću reći, nešto više. Nešto što niko drugi ne bi mogao da zna. Nešto što je mnogo važnije od jeftinih maski i gaća, od praznih baterija, od ogrebotina i udaraca i zaboravljanja na stolu kafane i tog prokletog "silent mode ON".
Nešto što će, i posle reciklaže u Yettelu, ostati negde zapisano.
Ne znaju, te budale, da smo svaku poruku Njoj smislili, napisali, otkucali zajedno. I onu kada je otišla, i onu zbog koje se vratila. I onu kada su ti bili hladni prsti na beogradskoj košavi, i onu kada si se toliko znojio da sam se zamalo resetovao. I onu, sećaš je se i ti, koju dugo nisi smeo da pošalješ, a sad će ti zauvek biti drago što jesi.
Da je svaka pesma koju smo zajedno dodali u moju plejlistu, pa sam ti je posle puštao na slušalice baš kada ti je bilo najpotrebnije, imala refren koji je govorio o Njoj. Da, i onaj instrumental!
I nemaju pojma, ni svi telefoni koji su nam se smejali, ni svi ti ljudi što nas koriste samo da bi dobijali glupe i nebitne pusheve, ili da bi na Instagramu izgledali zadovoljniji nego što jesu, nemaju pojma da je svaka fotografija koju smo napravili i sačuvali nešto značila. Da, čak i ona kad mi nisi dao vremena ni da otvorim blendu i uključim blic. Ili, zapravo, posebno ta?
Nemaju predstavu, i ponekad mi ih iskreno bude žao, da nismo mi telefoni samo ekrani bez fleke ni pune baterije ni stopala u pesku ni prekrasni zalazak sunca na južnom Jadranu.
Svestan si i ti, kao što je – ne, ne, stvarno nema potrebe da mi se zahvaljuješ, bilo mi je zadovoljstvo – svesna i Ona, da se broje neke druge stvari. One što su zauvek.
Ali ako me već vučeš za jezik, pardon tastaturu: sad kad budeš dobio novi telefon, otvori se, 'leba ti, za malo skuplje gaće.
Reciklirajte stari telefon, laptop, tablet, ruter ili pametni sat u Yettelu i ostvarite popust za kupovinu novog telefona ili dodatne opreme. Više informacija pronađite nayettel.rs.
