Leteći avionom "utva" s kolegom Veliborom Vukašinovićem, Radoje se jednom prilikom, kako on kaže, susreo i s vanzemaljcima.
Nekadašnji stjuard, inženjer leta JAT-a i pilotRadoje Rakočević na krajnje neobičan način ušao u istoriju vazduhoplovstva. Prvi porođaj u avionu odigrao se u našoj letelici iznad Australije, a novorođenom mališanu prvo nadenuli ime Jatko, po avio-kompaniji.
Nekadašnji stjuard i inženjer leta JAT-a na "boingu 727" je odavno u penziji, pa otuda i vremena da, s prijateljima, prebira po uspomenama i lista novinske članke, prisećajući se letenja i boravka u plavim visinama. Avioni su bili i ostali njegov život i njegov svet. Ispunjena želja, iako ga je na konkurs za stjuarda prijavio brat Miroljub.
Pre nego što je postao član mnogoljudne ekipe tadašnjeg jugoslovenskog avio-prevoznika. Bio je član kulturno-umetničkih društava, od "Lole" do "Krsmanca" i "Branka Cvetkovića". Pesmom i igrom predstavljao je veliku Jugoslaviju, dičeći se što su aplauzi i ovacije odzvanjali velikim svetskim dvoranama.
Vrsni učitelji
"Sve je to bilo lepo, posebno putovanja i druženja s folkloristima i muzičarima, ali se otac grdno ljutio što nemam neki sigurniji posao, a ne da dane trošim igrajući po svetu. Kad su me primili da budem stjuard, od njega niko srećniji, a ja sam to shvatio kao da sam konobar u avionu. Brzo sam, međutim, uvideo da je to i te kako ozbiljan i odgovoran posao", evocira uspomene na mladalačke dane.
Gotovo preko noći zavoleo je avione i plava prostranstva. Interesovanje i želja za napredovanjem doveli su ga do škole za pilote u Borbenoj eskadrili u Pančevu, a onda je stekao i neophodna znanja za inženjera leta i pilota na "boingu 727".
"Konkurencija je tada bila oštra, morao sam stalno da se dokazujem, predavači iskusni, strogi i pravedni. Na kraju nas je čekala Pilotska akademija u Vršcu i Viša pilotska škola u Beogradu. I danas pamtim nastavnike od kojih sam mnogo naučio: Uroša Đelića, Stevu Dobanovačkog, Životija Lazarevića...", rekao je za Politiku.
U Borbenoj eskadrili leteo je avionom "utva" i drugim tipovima, ispunjavajući sve zadatke koje su nalagali školovanje i obuka. U međuvremenu redovno je radio kao stjuard na mnogim linijama JAT-a širom sveta, a onda stekao dozvolu profesionalnog pilota na "boingu 727" na kome je i ostao do penzionisanja, 2000. godine.
Nebeski porođaj
Mnogo sati proveo je u vazduhu, susrećući se s putnicima svakojakog karaktera i raznih fela. Jedan događaj mu je, ipak, trajno urezan u sećanju. Bila je to prvorazredna svetska senzacija, jer je s osobljem "boinga 707", na visini od 8.000 metara, porodio tada 18-godišnju Mariju Todevu. Dogodilo se to na liniji Singapur-Sidnej, u avionu koji je krenuo iz Beograda. Sve je izgledalo kao u dobro režiranom filmu.
Radoje se i danas seća svakog detalja s tog leta. Nad Singapurom se spuštalo vrelo i vlažno veče. Obavljaju se poslednje provere pred poletanje za Sidnej. Ulaze prvi putnici. Većina ćuti, jer su umorni od leta između Beograda i Singapura koji je trajao više od devet sati. Među njima je i Marija Todeva u poodmakloj trudnoći.
Let do Sidneja traje sedam sati i 15 minuta. Svi su opušteni i svi su pod budnim okom kabinskog osoblja. U jednom trenutku neko od njih primećuje da s Marijom nešto nije u redu.
"Imam probode u stomaku koji postaju sve jači i češći. Ma, biće sve u redu...", umirivala je zabrinutu stjuardesu.
Bili su to, ipak, trudovi i svi su shvatili da će se žena poroditi u avionu. Radoje je odmah obavestio kapetana Maljkovića, a ovaj istog časa krenuo da spušta avion na 8.000 metara, visinu koja ljudskom organizmu najviše prija.
"Tačno je da smo, kao kabinsko osoblje, bili obučeni za delovanje u raznim kriznim situacijama, uključujući i porođaj, ali niko od nas nije imao iskustva, niti smo čuli da je iko u drugim kompanijama porađao putnicu u avionu", kaže Rakočević.
Kad je Marija počela da oseća kontrakcije, avion je bio iznad pustinje u centralnoj Australiji, a do Sidneja je ostalo još oko tri sata leta. Vreme je munjevito izmicalo, pa je Radoje preuzeo komandu da se krene s porođajem, jer u takvim situacijama samo jedan može da bude glavnokomandujući. Prva tri reda sedišta brzo su ispražnjena, putnici su zamoljeni da pređu u drugi deo aviona, tako da je napravljena neka vrsta improvizovanog stola. Marija je u početku odbijala da se skine pred Radojem i pred stjuardesama, ali kad je videla da nema gde, brzo je popustila. Trebalo je naći sredstvo za dezinfekciju i druge potrepštine. Neko se setio viskija. Bar je njega bilo dovoljno. Piće su sipali u poveću posudu i unutra ubacili makazice za nokte i parče kanapa, neku vrstu pertle kojim su novorođenčetu vezali pupak. U drugom loncu bila je vruća voda.
"Navukao sam gumene rukavice, Slavica, Gordana i Ana pomagale su porodilji, istovremeno je i hrabrile, i posle nekoliko minuta dečačić je bio u mojim rukama. Uhvatio sam ga za stopala, pljesnuo po guzi dva-tri puta i kad je zaplakao, znali smo da je porođaj uspešno obavljen i da smo pobedili", rekao je on.
Usledila je nova drama - trebalo je preseći pupčanu vrpcu.
"Slavice, ti ćeš to da uradiš", komandovao je Radoje, koga mnogi zovu i Roki.
"Ne mogu", zadrhtala je stjuardesa, strahujući verovatno da ne napravi neki pogrešan potez i ugrozi život bebi.
Stjuard je odmerio tri prsta od bebinog stomaka i podviknuo:
"Ovde seci".
Iz lonca s viskijem izvađen je kanap, koji su obmotali gazom i vezali pupak. Zatim su bebu umotali u gazu i stavili u nosiljku koja, kao oprema, postoji u avionu. Istog časa je zaspala.
"Rodio se Jatko" rekao je neko od kabinskog osoblja.
Dečak će, docnije, dobiti ime Aleksandar. Pilot je o svemu što se događalo u avionu obavestio kontrolu leta na sidnejskom aerodromu, tako da su na pisti uveliko čekala sanitetska kola koja su majku i bebu prevezla do bolnice u blizini aerodroma.
"Lekar je tu, na licu mesta, pregledao majku i novorođenče i pohvalio sve koji su obavili porođaj, jer je urađen stručno. Pitao nas je gde smo naučili tu veštinu, a mi gotovo uglas odgovorili: 'Kod dr Kušića u JAT-u'", nije krio zadovoljstvo Radoje.
Kako su se dovijali za "instrumente” to samo oni znaju. Makazice za nokte pronašli su u ličnom priboru jedne od stjuardesa, negde su nabasali i na parče kanapa, za rukavice su već znali da postoje u avionu. Najmanji problem bio je viski, samo je trebalo da se neko toga seti. Srećom, u magnovenju nekome je i to palo na pamet. Kad je avion dotakao pistu sidnejskog aerodroma, svi su odahnuli. Radoje nije dozvolio radnicima koji dezinfikuju avion da uđu dalje od kabine, strahujući da to može da naškodi bebi.
Susret sa vanzemaljcima
Leteći avionom "utva" s kolegom Veliborom Vukašinovićem, Radoje se jednom prilikom, kako on sam navodi, susreo i s vanzemaljcima! Prošlo je od tada mnogo vremena, a danas to ovako objašnjava:
"Velja i ja smo videli ono što se zaista dogodilo: četiri-pet neobičnih letelica, očigledno s druge planete. Obilazili su oko nas, nestajali, pa se ponovo pojavljivali. Obojica smo ćutali, a onda jedan drugog bojažljivo pitali: 'Jesi li i ti video ono što sam ja video?' Zarekli smo se da o tome nećemo nikome govoriti da nas ne bi proglasili ludim, a i zbog drugih komplikacija na poslu. Zato smo ćutali, a tajnu i događaj, odnosno susret s nekim NLO čuvali duboko u sebi. Sad je vreme da o tome progovorim i kažem da smo na 3.000 metara imali prilično bliski susret s do tada nepoznatim nebeskim letelicama", rekao je on.
(MONDO/Politika)
