SUSRET SA NJIM VUK BOJOVIĆ NIKADA NIJE ZABORAVIO - Ušao je u kancelariju i dao mi najdragoceniji poklon: "BIO SAM GANUT"

Vuk Bojović, dugogodišnji direktor Beo zoo vrta u jednoj svojevrsnoj ispovesti ispričao je kako je i od koga dobio najdragoceniji poklon u životu.

"Mnogo sam čitao i identifikovao se sa raznim junacima. Nekada sam uživao i u učenju, ali sam se na kraju opredelio za umetnost, vajarstvo. Osim toga, vrlo sam radoznao čovek i uvek znam tačno šta hoću. To smatram veoma važnim, jer kod većine ljudi to ne postoji. Zato sam se uvek užasavao onih koji po svoje mišljenje idu kod drugih i tako postaju servilni. Mnogo me je u životu koštalo to što nešto slično nikada nisam mogao ni da odglumim... Uvek me je bilo strah od ljudi koji naglo odrastu i ne umeju da se igraju, postanu nadobudni, pa čak i poveruju da su važni i da nešto vrede. Stalno sam dizao neke "lične bune" protiv takvih ljudi, "kretao na vojnu", vodio svoje ratove... S druge strane, i sam sam voleo da stvaram dušmane. Bili su mi potrebni da me koriguju da ne zastranim. Nekad sam bio i očajan što nemam doraslog dušmanina. Voleo sam i da ih organizujem u neke zamišljene vojne formacije, pa da me tako napadaju prepuštajući im da sami sebe oslikaju, jer to najbolje rade...", napisao je Bojović.

Naveo je kako je kod njega sve bilo i važno i nevažno.

"Bio sam sve i nisam bio ništa. Sve što sam radio trudio sam se da dovedem do perfekcije. Uvek su me drugi ometali, a ja sam, kao Don Kihot, živeo život boreći se protiv vetrenjača. Kao svaki narod, i mi imamo sjajne pojedince kojima mediokriteti ne daju da se afirmišu. Priroda je to tako raspodelila. Malo je kreativnih ljudi, a sijaset reproduktivaca. NJih je, kod nas, prethodni sistem uljuljkao i dao im važnost, čak neke funkcije, pa su počeli da misle da su "pravi", pa ometaju one koji bi vukli ili usmeravali ovaj ili onaj esnaf. Hoću da kažem, da nam kao društvu nema spasa do ne vratimo neke vrednosti i adekvatno nagradimo ljude koji zaista vrede. I danas učim lekcije od prirode. Eto, dao mi je Bog da i na poslu, u Zoološkom vrtu, posmatram svoje štićenike kako se ponašaju i pridržavaju kanona, koje im je priroda utisnula pre nekoliko miliona godina, i kako od njih ne odstupaju. Čovek se, međutim, trudi da te kanone menja i zato se uvek - spotakne. Za mene su to najveći univerziteti života", napisao je Bojović.

Naučio sam da animiram sebi slične, kreativne ljude, koje kao da mi samo nebo šalje, naveo je Bojović.

"Tako sam upoznao i divnog, pametnog čoveka, docenta dr Dušana Stanojevića, ginekologa sa kojim sam ovde, štapom i kanapom, pravio sjajne podvige na kojima bi nam pozavideli i najveći svetski umovi. Da živimo u nekoj drugoj zemlji o nama bi se pisalo, a svakako bi dolazili i drugi ljudi da od nas kupe pamet... U svakom slučaju, ne raduju me ovozemaljska blaga, ali se zato obradujem kada upoznam pametnu ličnost ili lepu ženu zbog koje mi krv zapenuša. Onda se ponašam kao da sam šeik - ili pravi bogataš. Nažalost, sve je manje takvih ljudi. Prošao sam sito i rešeto, više nema stvari koje mogu da me razgneve, retko šta može da me oduševi. Zemlja je, po Njegošu, veliko poprište gde ratuju suprotnosti: pamet protiv gluposti, poštenje protiv nepoštenja, kreativci protiv mediokriteta... Kome prsne čelo - kuku njemu! Jednom prilikom me je jedna novinarka pitala zašto tako mnogo radim i dali od toga imam materijalnu korist. Odgovorio sam joj da ne samo što nemam koristi, nego čak imam materijalnu štetu, pošto neke važne ljude za Vrt o svom trošku vodim da ugostim kao dobar domaćin. Usledilo je novo pitanje: "Zašto onda to radite?" Umesto odgovora, objasnio sam kako sam jednog dana krenuo Knez Mihailovom ulicom i da mi je trebalo dobra dva sata hoda da stignem do Terazija. Na svakom koraku zaustavljali su me Beograđani i zahvaljivali za sve što sam uradio za naš grad. Z mene je to bilo priznanje koje nema cenu", napisao je Bojović.

On je istakao da je drugo veliko, ili čak najvažnije priznanje za svoj rad nije dobio od države, nego od jednog starog Beograđanina.

"Jednog jutra, dok sam razgovarao sa bravarima, zidarima i hraniocima životinja o tome šta ko treba da uradi tog dana, u moju kancelariju ušao je jedan osamdesetogodišnjak. Otvorio je vrata nesigurnom, drhtavom rukom i staračkim glasom mi se obratio: "Gospodine Bojoviću, ja sam Slovenac, prezivam se Zobec. Dugo živim u Beogradu i pratim vaš rad, pa sam vam doneo poklon..." Poštujući njegove godine, ponudio sam mu da sedne i odstupio od svog principa da - poklone ne primam. Iz džepa je izvadio knjigu u lepom povezu. Ličila je na Bibliju. Onda mi je objasnio da su to celokupna Prešernova dela. Tu knjigu je Prešern lično pokonio njegovoj majci, koja ju je čuvala kao porodičnu relikviju do pred smrt. Onda ju tu dragocenost pokonila sinu i rekla: "Sine, pokloni ovo nekom pravom čoveku". Zobec je ustao i nastavio: "Gospodine Bojoviću, ja sam odabrao vas..." Otvorio je knjigu i napisao posvetu. U knjizi je bio i jedan runolist sa njegovih rodnih Alpa", napisao je Bojović i dodao:

"Bio sam zaista ganut. Kazao sam mu da će to ubuduće biti moja - porodična relikvija. I zaista: to priznanje mi je najvrednije u životu, važnije od bilo kakve državne ili političke nagrade. I sada tvrdim da se to nikakvim novcem ne može platiti. Zato i mrzim gramzivost, koja uvek donosi nespokoj i očekivanje da stigne neko treći da uzme svoje. Zato sam se trudio da nikada nemam ni trunke putera na glavi, a ljudi i ne slute kako to daje divan osećaj slobode i opuštenosti. Sve sam to naučio od Jesenjina, pesnika koji kaže: 'Ne može svak' k'o jabuka/ Da pada kraj tuđih nogu./ Ovo je najveća ispovest mangupa/ kojom se ispovedit mogu.' Ako postoji recept - kako uspeti u životu - ovo je taj recept."

(MONDO)