PORODICA RAŠKOVIĆ RASPLAKALA SRBIJU - TROJE MALIŠANA ŽIVE U BEDI! Kuća od blata, orlovi su im komšije, a žele samo JEDNO

Porodica Rašković živi u jako skromnim uslovima u selu Svinjište kod Kuršumlije. Na društvenim mrežama i u medijima pojavio se prilog o ovoj veoma vrednoj porodici i gotovo da nema građanina Srbije koji nije video snimak dve sestre i brata. 

Dugačka soba sa zemljanim podom i istrošenim pokućstvom predstavlja i kuhinju i dnevni boravak. Plafon pun krpljenih rupa, koji izgleda kao da će svakog trenutka da popusti, izaziva nemir i strepnju šta može da se desi u bliskoj budućnosti.

"Živimo žena, ja i troje dece. Udaljeni smo 40 kilometara od centra grada, više gledamo orlove i gavranove nego ljude. Pre ćeš da sretneš divlje svinje ili srne, nego što ćeš da sretneš ljude. Deca idu u školu 25 kilometara udaljenosti", rekao je njihov otac Zoran Rašković, skroman i staložen.

Pre skoro 30 godina, roditelji su ga poslali u Beograd na školovanje. Završio je građevinsku školu i radio na građevini dok firma nije propala. Zbog nedostatka posla, povrede kičme koju je zaradio na poslu i potrebe da brine o onemoćalim roditeljima, vratio se u selo. Radio je na imanju, sekao šumu i čuvao ih. U susednom selu, pronašao je ženu Ivanu, a zatim su stigla i deca.

"Meni je omiljeni predmet matematika i hemija. Mi smo, i jedna drugarica, najbolji u školi iz matematike. Kada ne učimo, pomažemo mami oko kućnih poslova, a tati oko poljoprivrede. Upravo se završila sezona branja pečuraka koje smo sestra, brat i ja sakupljali i sušili", kaže devojčica, neobičnog imena Lutka (12), dok stoji ispred stare i ruinirane kuće od blata.

"Ja bih voleo da budem fudbaler", rekao je Dušan, dok je Lutka dodala da želi da bude programer, a najmlađa Aleksandra kuvarica. 

"Kuća je građena negde uoči Drugog svetskog rata i trebalo je samo da bude pomoćni objekat, praktično štala. Imamo struju, tehničku vodu sam uveo pre nekog vremena, a vodu za piće uzimamo iz bunara. Krov je jednom maltene skroz pao, pa ga s vremena na vreme krpimo", govori Zoran o uslovima u kojima žive.

Do sela Svinjište koje se nalazi na tromeđi opština Kuršumlija, Podujevo i Medveđa, može se stići jedino traktorom ili jakim terenskim vozilom. Zimi kad okuje sneg i to je maltene nezamislivo. Ponosnim glasom, majka Ivana govori o deci. Lutka je odličan đak sa svim peticama, pa se nadaju da će za dve godine moći da joj priušte da pođe stopama svog oca i nastavi školovanje u Beogradu. Zajedno sa bratom Dušanom osvajala je i nagrade na školskim takmičenjima u trčanju.

"Navikli su na ove uslove i ne znaju, nažalost, za bolje. Toliko su skromni da uvek kažu da imaju sve i da im ništa ne nedostaje", govori majka Ivana.

"Primanja, dečiji dodatak samo što imam za njih troje 10.000 - 10.500 dinara. I idem u nadnicu, dnevnicu i sečem svoja drva i beremo pečurke svi", dodao je Zoran.

Iako još deca, ponašaju se i razmišljaju kao veliki. Sazreli su mnogo pre njihovih vršnjaka. Potpuno im je jasno i da cela porodica kao sigurno primanje ima svega 10.000 dinara dečijeg dodatka, pa pomažu roditeljima koliko mogu. I to u poslovima za koje njihovi drugari iz grada verovatno nikada nisu ni čuli...

(MONDO)