Prof. dr Branko Milanović je vodeći svetski ekonomista po pitanju globalne nejednakosti.
Najuticajniji srpski ekonomista na svetu i vodeći svetski ekspert za pitanje globalne nejednakosti, prof. dr Branko Milanović je u svom autorskom tekstu opisao četiri ideološko-istorijske teorije kojima se objašnjava uzrok i poreklo današnjeg rata u Ukrajini.
"Prva i najpopularnija teorija vidi rat kao rat između demokratije i autokratije. Zasnovana je na premisi da Rusijom upravlja diktator, a Ukrajinom predsednik kojga bira narodo. To gledište, međutim, zanemaruje brojne činjenice uključujući da je promena vlade u Ukrajini 2004. bila rezultat društvenog revolta protiv nepoštenih izbora, dok je promena 2014. bila državni udar protiv legitimno izabrane vlade. Štaviše, Ukrajina je pre rata, pa čak i pre 2014. godine, bila naneuspešnija država u bivšem Sovjetskom Savezu. Nivo korupcije bio izuzetno visok, parlament je uglavnom bio nefunkcionalan, razni oligarsi, uključujući i onog koji je pomogao da se Zelenski dovede na vlast, divljali su, dok je ekonomski učinak Ukrajine bio verovatno najgori od svih republika bivšeg Sovjetskog Saveza. Dok su 1990. godine BDP po glavi stanovnika Rusije i Ukrajine bili prilično slični, uoči ruske invazije, ruski BDP po glavi stanovnika bio je više nego dvostruko veći od ukrajinskog. Stav da Ukrajina na neki način predstavlja, ili je predstavljala, po sopstvenom mišljenju Rusa, željenu alternativu ruskoj autokratiji, potvrđuju činjenice: kretanje stanovništva je bilo u „pogrešnom” pravcu: Ukrajinci su se preselili u Rusiju i radili u Rusiji jer su plate tamo bile oko tri puta veće nego u Ukrajini", piše prof. Milanović na svom blogu Globalinequality.
"Nepoznavanje istorije"
Ova naivna teorija, kaže prof. Milanović, ne uspeva da se pozabavi činjenicom da su se svi sukobi u postkomunističkom prostoru odvijali u bivšim saveznim državama koje su bile duž etički zasnovanih republičkih granica.
"Zanemaruje se činjenica da su 11 od 12 takvih sukoba bili sukobi oko kontrole teritorije. Oni nisu imali nikakve veze sa demokratijom ili autokratijom. Ova Naivna teorija takođe zanemaruje činjenicu da autokratske države nisu uredno usklađene: za svaku Belorusiju koja je povezana sa Rusijom postoji jednako autokratski Azerbejdžan koji je povezan sa Ukrajinom", piše on.
Ova teorija, napominje, je popularna pre svega zbog svoje jednostavnosti jer ne zahteva nikakvo poznavanje istorije, ni Rusije ni Ukrajine, ne zahteva nikakvo znanje o komunizmu, čak ne zahteva nikakvo sagledavanje (pa čak ni znanje) o razlozima raspada komunističkih federacija.
"To je teorija zasnovana na neznanju, a podržana neznanjem. Drugo, takva nekritička teorija je u interesu ratobornijih liberalnih i desničarskih krugova na Zapadu koji sadašnji sukob vide kao preteču mnogo većeg sukoba koji suprotstavlja Sjedinjene Države Kini. Taj potencijalni sukob postaje mnogo prihvatljiviji ako se posmatra kao sukob vrednosti, a ne kao sukob oko geopolitičkog primata", piše prof. Milanović.
Drugo objašnjenje aktuelnog sukoba, nastavlja on, zauzima stav da je rat rezultat ruskog imperijalizma.
"Prema toj teoriji, Putinov režim je naslednik carskog režima koji je nastojao da potčini i kontroliše oblasti oko Rusije, od Rumunije (Moldavije) do Poljske, Baltsika i Finske. Tu teoriju u velikoj meri podržavaju Putinove opaske neposredno pre rata koje su pokušale da daju opravdanje za to. Rusija je, po Putinovom mišljenju, prošla kroz “vek izdaje“ u kome su njene istorijske teritorije (uključujući Novorosiju, koju je osvojila Katarina Velika) razbili komunisti. Putin tako prvo napada Lenjina što je Ukrajini dao Donbas, Staljina što je Ukrajini dao istočni deo Poljske, a Hruščova što je Krim prebacio iz Rusije u Ukrajinu. Implikacija, koju često iznose nacionalistički velikoruski autori, je da je komunistički režim bio antiruska „zavera“ koja je raspršila i levo i desno tradicionalne istorijske teritorije Rusije i dala ih drugim narodima kako bi ublažila njihov osećaj nezadovoljstva protiv velikog ruskog šovinizma. Tako ova teorija ujedinjuje one koji tvrde da je ruski imperijalizam na neki način urođen ruskoj psihi i Putinove propagandiste. Teorija ima neku vezu sa stvarnošću, ali problem je u tome što se ne bavi poreklom trenutnog talasa ruskog nacionalizma i imperijalizma. To bi moglo da objasni ruski nacionalizam devetnaestog veka, ali ne i ruski nacionalizam danas, čiji su koreni mnogo verodostojnije objašnjeni onim što se dogodilo od 1917", navodi prof. Milanović.
"Jugoslavije onda trebalo da opstane"
Treće gledište o poreklu se bavi korenima sadašnjeg nacionalizma.
"Ovo gledište polazi od istorijskih događaja 1989-1992 koji su doveli do pada komunizma. Pad komunizma nisu ubrzale demokratske revolucije kao što se često tvrdi u popularnom narativu na Zapadu. To su u stvarnosti bile revolucije nacionalnog oslobođenja od indirektne vlasti Sovjetskog Saveza. One su poprimile naizgled demokratski oblik zbog širokog sporazuma o nacionalnom samoopredeljenju među mnogim delovima stanovništva 1989. Tako su nacionalizam i demokratija bili spojeni i bilo ih je teško razlikovati. Ovo je posebno bilo u zemljama koje su bile etnički homogene poput Poljske ili Mađarske: nacionalizam i demokratija su bili isti, i razumljivo je da su i domaći revolucionari i zapadni posmatrači radije naglašavali ovo drugo, a umanjili prvo (nacionalizam). To dvoje možemo razlikovati samo kada pogledamo šta se dešavalo u multietničkim federacijama. Nijedna teorija koja demokratiju vidi kao vodilju revolucija 1989. ne može objasniti činjenicu da su se sve komunističke etničke federacije raspale. Jer ako je demokratija bila glavna briga revolucionara, nije bilo razloga da se takve federacije raspadnu kada postanu demokratske", navodi prof. Milanović.
Ako su demokratija i multikulturalizam bili vodeće snage revolucija iz 1989. godine, onda su komunističke federacije Sovjetskog Saveza, Čehoslovačke i Jugoslavije trebalo da opstanu, navodi prof. Milanović.
"Činjenica da nisu opstale jasno ukazuje da su vodeće snage iza revolucije bile one koje je pokretao nacionalizam i samoopredeljenje. Nadalje, kao što sam pomenuo, teorija demokratske prirode revolucija iz 1989. ne može objasniti zašto su se svi sukobi i ratovi dešavali u raspuštenim komunističkim federacijama i zašto je 11 od 12, uključujući i sadašnji rat u Ukrajini, etnički sukobi oko granica. Takvi sukobi nemaju nikakve veze sa vrstom unutrašnjeg uređenja ili oblikom vladavine (demokratija vs autokratija), ali imaju mnogo veze sa osvajanjem teritorije, nacionalizmom i željom manjina koje se nađu u „pogrešnim“ državama da imaju svoje države ili da se pridruže susednoj državi. Ove elementarne činjenice se skoro nikada ne pominju u glavnom toku pripovedanja. Postoji dobar razlog za to: oni se suprotstavljaju pojednostavljenom 'demokratskom narativu'", navodi prof. Milanović.
Četvrta teorija polazi od treće, ali ide korak dalje. Ona prema njegovim rečima postavlja ključno pitanje, ignorisano od strane svih drugih teorija: odakle je došao nacionalizam koji je doveo do raspada etničkih federacija?
"Odgovor se mora tražiti u ustavnom uređenju komunističkih federacija i u ekonomiji. Kao što je poznato, komunisti su pokušavali da reše ne samo ekonomske probleme povezane sa kapitalizmom, već i etnički problem koji muči istočnu Evropu nekoliko vekova. Uopšteno govoreći, sledili su austro-marksistički pristup koji je evoluirao od zalaganja za ličnu autonomiju do favorizovanja nacionalnog samoopredeljenja. Zbog toga je Sovjetski Savez stvoren kao federacija etnički zasnovanih država. Sovjetski Savez je trebalo da prevaziđe etničko pitanje dajući svakoj etničkoj grupi sopstvenu republiku, to jest domovinu. Sovjetski Savez je, prema ovom mišljenju, dao nacrt za buduću globalnu federalnu državu koja bi takođe bila sastavljena od nacionalno zasnovanih država koje su ispunjavale dve funkcije: obezbeđivanje nacionalne bezbednosti svojim članicama i brz ekonomski razvoj zahvaljujući ukidanju kapitalizma. Isti pristup usvojile su još dve etničke federacije: Čehoslovačka i Jugoslavija", piše prof. Milanović.
"Pokretačka snaga - nacionalizam"
Taj pristup je imao mnogo smisla na papiru, piše dalje on, i verovatno bi rešio etnički problem da je komunizam ispunio svoje obećanje o brzom ekonomskom rastu.
"Razlog zašto komunističke federacije nisu uspele da reše etnički problem postao je mnogo očigledniji 1970-ih. Osnovni razlog ležao je u ekonomskom neuspehu da sustigne razvijeni Zapad. Kako je taj neuspeh postajao sve očigledniji, pod jednopartisjkim sistemom, jedini legitimitet koji su različite komunističke partijske elite mogle da traže bio je da se predstavljaju kao standardni nosioci nacionalnih interesa svojih republika. U odsustvu tržišnih odnosa i sa proizvoljnim cenama, svaka republika bi mogla da tvrdi da je eksploatisana od strane drugih. Republičke elite su se uhvatile za to da bi postale popularnije kod kuće (u svojim republikama) i, u nedostatku izbora, da bi stekle neki legitimitet. Pomoglo im je to što su se republičke političke strukture smatrale legitimnim strukturama unutar jednopartijske države. Republičke elite stoga nisu morale da izađu van postojećeg političkog sistema (koji bi ih učinio odgovornim za represiju) da bi stekle plašt legitimiteta i podrške naroda. Ironično da ove republičke strukture nisu postojale, odnosno da su multinacionalne države jednostavne unitarne države, onda lokalne komunističke elite ne bi imale alate ni političku osnovu na kojoj mogu da izazovu druge elite i da se projektuju kao branioci nacionalnih interesa. Time su se, međutim, stvorili i osnovu za širenje i prihvatanje nacionalističkih ideologija koje su na kraju razbile te države", navodi prof. Milanović.
Stoga je za bolje razumevanje aktuelnog rata važno da se vratimo u istoriju, piše prof. Milanović.
"Ono što danas posmatramo uzrokovano je uticajem dva faktora: prvo, neuspešnim ekonomskim razvojem nekadašnjih komunističkih zemalja, i drugo, strukturalnim političkim uređenjem koje je omogućilo republičkim elitama da prikriju ekonomski neuspeh odbranom nacionalističkih interesa svojih birača. Ovo poslednje je bilo i lako rešenje, i bilo je dozvoljeno načinom na koji je režim organizovan. Ako bi se neko zalagao za povratak kapitalizmu, verovatno bi završio otpušten sa posla ili u zatvoru. Ali ako bi neko tvrdio da je njegova republika bila nejednako tretirana, verovatno bi se popeo na lestvici moći", navodi prof. Milanović.
Prema njegovim rečima legitimacija nacionalnog interesa kao takvog omogućila je tada legitimaciju nacionalističkih ideologija i na kraju želje za nacionalnom nezavisnošću, ali i talas nacionalizma koji je motivisao i pratio revolucije 1989.
"Pokretačka snaga ovih revolucija bila je ista i u etnički homogenim i etički heterogenim zemljama – a to je nacionalizam. Ali nacionalizam u prvoj grupi zemalja spojio se sa demokratijom, a nacionalizam u drugoj grupi zemalja, zbog nerešenih teritorijalnih pitanja, doveo je do ratova. Rusija je polako prelazila na snažan nacionalistički stav, a njena reakcija se može videti kao odložena. Ali zbog svoje veličine, velike populacije i ogromne vojske, predstavlja mnogo veću pretnju miru kada nacionalizam prevlada. Jer očigledno je da je veoma mala država sa istom nacionalističkom ideologijom mnogo manja pretnja svetskom miru nego država sa 6.000 nuklearnih projektila. Bez uviđanja da su koreni sadašnjeg sukoba istorijski i da leže u početnoj postavi komunističkih federacija i u ekonomskom neuspehu komunističkog modela razvoja, teško da ćemo razumeti sadašnji sukob a možda čak i one koji bi mogli tek da se pojave", napisao je prof. Milanović.
(MONDO)
