Danas pravoslavni vernici širom sveta slave Prepodobnog Antonija Velikog.
Pravoslavni vernici širom sveta danas slave Prepodobnog Antonija Velikog koji je rođen oko 250. godine u selu Komi blizu Herakleje.
Sa 18 godina izgubio je roditelje koji su bili plemeniti i bogati. Nasleđeno imanje podelio je sa maloletnom sestrom koju je zbrinuo kod rođaka, a svoj deo podelio je siromašnima. Sa oko 20 godina otišao je u pustinju gde je živeo osam decenija. Živeo je usamljeničkim životom, prvih godina u jednoj grobnici nadomak rodnog sela, a bavio se drvodeljstvom, molitvama i razmišljanjima o biblijskim poukama.
Ljude je viđao kad bi odlazio na liturgiju ili kad bi mu doneli so i hleb u zamenu za rukotvorine. Često je govorio o svojoj borbi sa demonima. Prvo su ga mučile misli o tome da je beskoristan taj njegov čin napuštanja sveta i bogatstva, potom ga je grizla savest zbog nezbrinute sestre koja nema ni podršku ni utehu.
Takođe je svake noći imao muku zbog telesne pohote za ženama koju nije mogao da sakrije pred drugima jer je toliko bila jaka. Međutim, odolevao je zahvaljujući postu, molitvi, bdenju i telesnim iznurivanjem. Na kraju mu se, kaže hrišćansko crkveno predanje, đavo javio u liku malog crnog dečaka koji mu je ponizno rekao: "Pobedio si me", čime je hteo da ga navede da pobedu pripiše samome sebi, i da tako upadne u greh gordosti.
Sveti Antonije ga je upitao ko je on, a đavo mu je odgovorio da je duh bluda koje je mnoge zaveo, a da je samo on uspeo da "sve strele polomi". Na to mu je, kaže predanje, Antonije kazao: "Bog je dopustio da mi se javiš crn - radi obelodanjenja tame tvojih zlomisli, a kao dečak - radi izobličenja tvoje nemoći. Zbog toga si i dostojan svakog prezira". Nakon toga je đavo otišao i nikada se više nije vratio.
Iskušenja Svetog Antonija Velikog često služe i kao metafora za iskušenja ljudi koji u današnjem svetu teže hrišćanskom idealu. Skončao je u 105. godini, ostavivši iza sebe čitavu vojsku učenika i podražatelja. Iako Antonije nije bio obrazovan, bio je savetnik i nastavnik najučenijih ljudi tog vremena, kao što je bio sveti Atanasije Veliki.
Kad su ga kušali neki jelinski filozofi knjižnom mudrošću, zastide ih Antonije pitanjem: "Šta je starije: razum ili knjiga? I šta je uzrok drugome?" Postiđeni filozofi raziđoše se, jer videše da oni imaju samo knjižno pamćenje bez razuma, a Antonije razum. Prepodobni Antonije Veliki smatra se ocem hrišćanskog monaštva.
(MONDO)
