Ono što se dogodilo tog dana u Vinči stvorilo je zid ćutanja u tadašnjoj Jugoslaviji. Ceo slučaj se krio od javnosti.
Dragan Bjelogrlić je ponovo uspeo da napravi sjajan film. I to više i nije novost. Bjela je odavno kao glumac i producent, a sada sve više i kao reditelj postao sinonim za kvalitet kada je u pitanju sedma umetnost. Njegovo najnovije ostvarenje "Čuvari formule" nastavlja da dobija nagrade na festivalima. Prvo je na prestižnom festivalu u Lokarnu osvoji dve prestižne nagrade "Zelenog leoparda" za film sa najupečatljivijom porukom i prestižnu nagradu Varajati magazina.
A onda dolazi Filmski festival u Sarajevu gde "Čuvari formule" dobijaju najviše glasova publike.
"Sudeći po prvim reakcijama, sve ukazuje na to da će "Čuvari formule" biti ozbiljan bioskopski hit, koji bi mogao da dostigne popularnost Bjelogrlićevog 'Tome'", piše hrvatski portal Večernji list.
A kakva priča stoji iza ovog filma? U najkraćem ovo je priča o, kako ga mnogi zovu, srpskom Černobilju. Mada se sada sve češće koristi naziv - srpski Openhajmer. U svakom slučaju priča je ujedno i neverovatna i potresna u isto vreme. Sve počinje u institutu "Vinča" 15. oktobra 1958. godine a o tome je svojevremeno u intervjuu "Ekspresu" govorio pisac Goran Milašinović prema čijoj knjizi "Slučaj Vinča" je Bjela snimio film.
"Zna se da je tog dana došlo do akcidenta na eksperimentalnom reaktoru u Vinči i da je četvoro naučnih saradnika ozračeno. Profesor Pavle Savić, koji je bio i osnivač Instituta ’Vinča’, sproveo je eksperiment, napunili su gumene lutke fiziološkim rastvorom i stavili ih u prostoriju sa reaktorom. Prilikom tog eksperimenta došlo je do nehotičnog curenja radijacije koje su oni primetili ne pomoću kontrolnih mehanizama, već po količini ozona koja se u to vreme stvorila. Bili su desetak minuta izloženi zračenju, ali nažalost dovoljno da im organizam bude teško oštećen", kaže Milašinović.
Prema njegovim rečima to je bio prvi akcident takve vrste u tadašnjoj Jugoslaviji.
"Eksperimentalni reaktor u Vinči je inače počeo da radi nekih šest meseci pre akcidenta. To je bio takozvani mali B reaktor. Poznati su bili slučajevi u svetu pre Vinče da su se naučnici ozračivali i nažalost umirali, kao što se desilo i tokom čuvenog Projekta ’Menhetn’, to jest rada na atomskoj bombi", rekao je Milašinović.
A kad smo kod atomske bombe, on ističe da prema istraživanjima koje je sprovodio prilikom pisanja romana, došao do zaključka da je nesporna činjenica da je Jugoslavija imala nameru da napravi atomsku bombu.
"To se vidi i iz transkripta između Pavla Savića i tadašnje Agencije za nuklearnu energiju na čijem je čelu bio Aleksandar Leka Ranković. Ono što je posebno interesantno jeste da je jedan od najvećih zagovornika izrade atomske bombe bio Milovan Đilas još 1948, a te 1958. godine on je bio u zatvoru i već imao status Titovog protivnika i političkog disidenta. Postoje i konkretni planovi za izradu atomske bombe i vršen je ogroman pritisak na Pavla Savića i Institut ’Vinča’ da se taj projekat pokrene.“ E sad, Pavle Savić je kategorički bio protiv te ideje. Zbog toga je bio i smenjen, a posle njega svi rukovodioci u Vinči bili su postavljani po partijskoj liniji i dekretu. Tu dolazimo do problema stručnosti i politike, odnosno do mešanja politike i partije u stručnost. Upravo je nestručnost bila jedan od glavnih uzroka za akcident 1958. i ma koliko veliki stručnjak svetskog renomea bio Pavle Savić, nije mogao ništa ako je bio okružen nestručnim licima", rekao je Milašinović.
On potvrđuje da je tadašnja Jugoslavija krila ono što se dogodilo u Vinči.
"I taj zavet ćutanja na neki način traje sve do danas. ’Politika’ i Tanjug su donosili veoma šture izveštaje o akcidentu, ne nazivajući ga naravno tako. Čak kada je, nažalost, jedan od četvoro naučnika preminuo u bolnici u Parizu, ’Politika’ je samo prenela kratku vest o tome, bez navođenja uzroka smrti i zbog čega se lečio u Parizu. Ni njegova rodbina nije znala ništa. Iz Pariza su ga dopremili u metalnom kovčegu, porodici je bilo zabranjeno da vide telo. Verovatno je bio razlog taj što je SFRJ na čelu sa Titom želela da se prikaže svetu kao jedna napredna i moderna država koja uz pomoć štapa i kanapa stvorila jedan takav nuklearni institut kakav je Vinča. Nije bilo tek tako da jedna mala i siromašna država stvori tako moderan nuklearni institut. S druge strane, samo tri godine posle akcidenta u Vinči formiran je u Beogradu Pokret nesvrstanih, a politika tog pokreta i atomska bomba nikako nisu išle zajedno", rekao je on.
Milašinović podseća da je se pored Vinče tada nalazilo čitavo jedno naselje, izgrađeno za potrebe porodica zaposlenih u institutu.
"Bila je tu i škola, pijaca, dom zdravlja… Praktično je to bio grad u gradu kako ga je zamislio Pavle Savić. Samo nekoliko sati posle akcidenta svi stanovnici su testirani na radijaciju i kod samo šestoro ljudi nađena je povećana doza radijacije. Naselje za zaposlene je vrlo brzo nakon akcidenta zauvek zatvoreno i od njega je ostao ukleti napušteni grad", rekao je on.
O tome šta se sa preživelim naučnicima nakon lečenja u Parizu i njihovim porodicama kasnije desilo, Milašinović kaže:
"Svi naši naučnici koji su se lečili na Institutu ’Kiri’ u Parizu dobili su koštanu srž od donora, građana Pariza. Bila je to prva transplantacija koštane srži u svetu. Da su tada primili letalnu dozu koštane srži, niko od njih ne bi uspeo da preživi. To je pomoglo da se kasnije jasno definiše koja je doza koštane srži letalna za primaoca. Zašto je Života Vranić, koji je imao samo malo veću dozu ozračenosti od ostalih kolega, preminuo, nije potpuno jasno. Autopsija nije rađena, ali se veruje da je on ipak imao neka dodatna oboljenja koja su se u kombinaciji sa ozračenošću pokazala kao fatalna. Sve je to doprinelo da se koštana srž donora nije primila i Vranić je svega dva dana nakon transplantacije preminuo.“
BONUS VIDEO:
(MONDO)
