Svetislav Lučić iz sela Todorin Do, u mioničkom kraju, na samrti od rođaka tražio da ga na onaj svet isprati uz pesmu Cigana, a najboljeg prijatelja Tomu Mačka da se proveseli, onako kako samo on ume...
U kući Lučića, uz opelo, pokojnika je oplakalo celo selo, bliža i dalja rodbina. Ali na groblju nije bilo mesta za suze i kuknjavu. Poštovala se poslednja želja seoskog trgovca zvanog Lacoje, boema koji je sa svojim najboljim prijateljem za života mnogo puta dočekao zoru u kafani, piše "Press".
Tek što je lopatom potapkan grob i pobodena krstača u ilovaču, taktove krampa zamenili su bas, harmonika i violina.
"Samo za Mačka i Lacoja", uzviknuo je Toma, grleći pivsku flašu iz koje na humku odli malo u zemlju i za pokojnika.
A muzičari, kao da svakog dana sviraju po seoskim grobljima, bez ikakvih predrasuda zasviraše stari hit Safeta Isovića.
"Ako umrem bela vilo, da l' bi tebi žao bilo...." - odjekivalo je grobljem i selom, a u očima onih koji su došli da isprate pokojnika nije bilo ni trunke čuđenja. Kao da je svakog iz sela muzika ispratila na onaj svet.
Došaptavali su se međusobno, kao da žele da opravdaju i selo i sebe, a i pokojnika i pred Bogom i pred narodom.
Ponesen tugom, pesmom i atmosferom, Toma otkide dugmad sa košulje udarajući se pesnicama u grudi, izmičući se unazad kako bi ljudi mogli da priđu iznad krsta da zapale sveće i oproste se od rođaka, prijatelja i komšije.
A navika je navika, običaj je običaj, a i valja se, ili je opet on tako želeo, tek se Toma lati za džep i poče da kiti muziku novčanicama, a oni nastaviše u istom maniru: "Milorade, bekrijo, sve si pare popio..."
"Nije baš često, al' dobro, dešavalo se da pokojnika pratimo muzikom. Ako umre neko mlad, ko se nije ženio, kome u avliji nije sviralo kolo, pratili smo ga muzikom. Ali još se nije oko groba pevalo i veselilo...", reče jedan od komšija čekajući u redu za ručak. Jer takvi su običaji, mora nešto i da se pojede i popije za dušu...
"Voleo je Lacoje pesmu, društvo, kafanu... Mogao je da poživi još neku godinu.. Tek mu je še'seta... Ode da se operiše, a vratiše ga kući u sanduku... Šta ćeš, neće Bog pravo, uzima samo ono što valja. A ja sam sama, skoro mi je osamdeset godina, a on je hteo sve da mi pomogne...
Eto, moj Vesa umro je odavno, deca otišla u svet, a Laca mi pomogne sve što treba", priča baba Mica dok pali sveću na grobu davno umrlog muža, kome poruči:
" Slušaj, Veseline, nemoj da me zoveš, ja ne mogu još da dolazim. Imam ovde puno posla. Evo, umro naš Laca, i muziku su mu doveli, znaš da je tako voleo. A ja sad odo' kući, ima vremena, doći ću kod tebe kad završim sva posla.."
Muzičari posle polučasovnog "bloka pesama", zadovoljno trljajući ruke zbog dobrog bakšiša spakovaše instrumente, a ljudi polako počeše da se razilaze. Imaće selo o čemu da priča mesecima... Već su počeli da se došaptavaju, a žene zakazuju popodnevnu kafu. Jer ne svira muzika na groblju u Todorinom Dolu svaki dan. Samo kad umre Lacoje ili neko, daleko bilo, mlad..., piše "Press".
(MONDO)
Tek što je lopatom potapkan grob i pobodena krstača u ilovaču, taktove krampa zamenili su bas, harmonika i violina.
"Samo za Mačka i Lacoja", uzviknuo je Toma, grleći pivsku flašu iz koje na humku odli malo u zemlju i za pokojnika.
A muzičari, kao da svakog dana sviraju po seoskim grobljima, bez ikakvih predrasuda zasviraše stari hit Safeta Isovića.
"Ako umrem bela vilo, da l' bi tebi žao bilo...." - odjekivalo je grobljem i selom, a u očima onih koji su došli da isprate pokojnika nije bilo ni trunke čuđenja. Kao da je svakog iz sela muzika ispratila na onaj svet.
Došaptavali su se međusobno, kao da žele da opravdaju i selo i sebe, a i pokojnika i pred Bogom i pred narodom.
Ponesen tugom, pesmom i atmosferom, Toma otkide dugmad sa košulje udarajući se pesnicama u grudi, izmičući se unazad kako bi ljudi mogli da priđu iznad krsta da zapale sveće i oproste se od rođaka, prijatelja i komšije.
A navika je navika, običaj je običaj, a i valja se, ili je opet on tako želeo, tek se Toma lati za džep i poče da kiti muziku novčanicama, a oni nastaviše u istom maniru: "Milorade, bekrijo, sve si pare popio..."
"Nije baš često, al' dobro, dešavalo se da pokojnika pratimo muzikom. Ako umre neko mlad, ko se nije ženio, kome u avliji nije sviralo kolo, pratili smo ga muzikom. Ali još se nije oko groba pevalo i veselilo...", reče jedan od komšija čekajući u redu za ručak. Jer takvi su običaji, mora nešto i da se pojede i popije za dušu...
"Voleo je Lacoje pesmu, društvo, kafanu... Mogao je da poživi još neku godinu.. Tek mu je še'seta... Ode da se operiše, a vratiše ga kući u sanduku... Šta ćeš, neće Bog pravo, uzima samo ono što valja. A ja sam sama, skoro mi je osamdeset godina, a on je hteo sve da mi pomogne...
Eto, moj Vesa umro je odavno, deca otišla u svet, a Laca mi pomogne sve što treba", priča baba Mica dok pali sveću na grobu davno umrlog muža, kome poruči:
" Slušaj, Veseline, nemoj da me zoveš, ja ne mogu još da dolazim. Imam ovde puno posla. Evo, umro naš Laca, i muziku su mu doveli, znaš da je tako voleo. A ja sad odo' kući, ima vremena, doći ću kod tebe kad završim sva posla.."
Muzičari posle polučasovnog "bloka pesama", zadovoljno trljajući ruke zbog dobrog bakšiša spakovaše instrumente, a ljudi polako počeše da se razilaze. Imaće selo o čemu da priča mesecima... Već su počeli da se došaptavaju, a žene zakazuju popodnevnu kafu. Jer ne svira muzika na groblju u Todorinom Dolu svaki dan. Samo kad umre Lacoje ili neko, daleko bilo, mlad..., piše "Press".
(MONDO)
