"LJUBIM JE TO JUTRO, GRLIMO SE I ONDA ODLAZI U ŠKOLU" Potresna ispovest roditelja devojčice ubijene u Ribnikaru

U nezapamćenoj tragediji u beogradskoj Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" koja se dogodila 3. maja trinaestogodišnji dečak hicima iz očevog vatrenog oružja, hladnokrvno je usmrtio devetoro učenika i čoveka iz obezbeđenja škole. Pritom je teško ranio nastavnicu i još petero đaka.

I otišla je.

"Poslala sam dete u školu. I vi nekako uvek mislite da je škola sigurno mesto. I onda kad pošaljete koje samo krene u školu onda kažete – Nemoj da prelaziš park sama po mraku. Kažem joj uvek da mi se javi kad stigne u školu. I onog trenutka kad dete uđe u školu onda kažeš sebi – dobro, sad je sigurna", priča majka Ninela.

Poziv je bio u 8:33.

"Pozvala me je i rekla mi je, Tata ja sam dežurna, evo tu smo Bojana i ja, hajde nam naruči Mek kad bude bio odmor. Onda sam ja rekao, pa dobro, da nisi dežurna šta bi onda jela. A ona mi je rekla, pa ne znam, ali kad si dežuran onda svi naručuju Mek", priča Ivan.

U nekom trenutku majci je zazvonio telefon.

"Zvala me je drugarica, onako je bila malo usplahirena, i pitala me je gde je ona. Rekoh, u školi je. I ona mi kaže da je bila neka pucnjava. Rekla mi je da je krenula na posao, da trenutno prolazi pored škole i da će ostati da sačeka da izađe. Sad nije mi bilo svejedno ali sve razmišljam kako će sve biti u redu. I zovem Ivana i kažem mu da ode do škole pošto je bila neka pucnjava. Idi vidi šta se dešava. I on mi kaže kako ide prema školi i tu mi još kaže kako je danas dežurna", priča ona.

"I sad već razmišljam u tom trenutku – ako se to desilo na tom ulazu, ona je tu. Na tom ulazu. Jer dežurni učenici sede na tri metra od samog ulaza. Tu im je taj njihov sto. Razmišljao sam o toj pucnjavi ali ne o toj vrsti pucnjave. Mislio sam da se desilo nešto ispred škole, možda neki kriminalni obračun", prisetio se otac Ivan.

Majka odlazi do škole.

"I ja sam došla do škole ali sam došla na drugi ulaz, na taj mali ulaz. Ivan je bio na velikom. Ja nisam ni znala ni šta se desilo, ni na kom ulazu se desilo. U tom trenutku deca izlaze iz škole. Ja čekam. Nema je. Onda tako kreću neke informacije da su još neka deca u školi, da nisu izašla. Sve vreme govorim sebi evo sad će izaći. Zvala sam je na telefon ali mi se nije javila. Razmišljam možda je nešto zaboravila… i tu se pojavljuje njena razredna. Znate kako, ja sad iz ove perspektive kad razmišljam meni je jasno da su ljudi znali oko mene u tom trenutku šta se tada desilo. Ali mi nisu rekli. Ali razumem to. To je suviše teška stvar da ti neko to kaže na ulici. I to mi je jasno. Od tog trenutka sam trčala u dečju bolnicu… Čula sam da su neka deca odvezena tamo, onda sam išla do Kliničkog pa do Urgentnog. Naredna dva sata tražim dete, trčim od jedne do druge bolnice sve vreme se nadajući da je ona dobro i da će izaći. Sad shvatam da smo ispred škole tada ostali samo mi roditelji ubijene dece. I Draganova porodica. Ali u tom trenutku to ne shvatate. I onda smo u jednom trenutku dobili poziv od policije da se roditelji koji nisu pronašli svoju decu jave u polcijsku stanicu Vračar. Ja sam i dalje bila između dve bolnice, tražila je. Ivan je otišao u policiju i onda su mu rekli šta se desilo. On mi je onda to javio. Ja sam došla ispred policije. Bila sam u šoku. Vi ste to jutros poslali dete u školu i sada vam neko to govori… Šta se desilo. Dolazimo kući posle toga. Ulazimo u kuću a nje nema. Jutros je bila tu. To jutro smo se dogovarali šta ćemo raditi popodne", priča majka.

Kaže kako je sve u ćerkinoj sobi do danas ostalo nepromenjeno.

"Evo do danas je ostala i posteljina na krevetu koja je bila to veče. Ništa nismo izmenili. E sad koliko ćemo dugo biti ovako… Ovde je bio njen pisaći sto, ovde je njen sto za miksetu pošto se bavila muzikom. Pa je od ušteđevine kupila miksetu, htela je da bude di-džej. Stalno smo pričali kako ćemo menjati sobu. Užasno ju je nerviralo što je sve nekako dečije u sobi ona je htela da skine sve ove postere, to joj je kao bilo sve dečije. Plan nam je bio da sredimo sobu. Mnogo mi znači kad uđemo ovde, još mi sve miriše na nju. Nadam se da ćemo uspeti sve ovo ovako što duže da zadržimo jer osećam onda da je ovde", priča Ninela.

Ivan i Ninela kažu da je Ana bila mnogo dobro i veselo dete.

"Stalno je bila vesela, stalno se borila za neku pravdu, stalno je štitila slabije od sebe. Obožava je ples, druženje. Bila je jedno veselo i neopterećeno dete koje je stalno imala potrebu da deli drugima komplimente i da se drugi osećaju dobro u njenom društvu. Ona je to radila sve spontano, čistog srca", priča majka, na šta se otac nadovezuje:

"Mi smo njoj svaki dan joj govorili da je ona naš anđeo i koliko smo srećni što je ona tu. I koliko je volimo. I to nam je uteha danas u ovim danima jer znamo da je nijednog trenutka nismo zakinuli za ljubav."

Ninela kaže da veruje da je njihova ćerka došla kao anđeo sa misijom da im obogati i ulepša život.

"Da nas nauči kako se voli. Mi smo joj svaki dan govori koliko je volimo. Svaki dan sam je pitala – Da li ti znaš koliko te ja volim? Znam mama, govorila mi je. Ne, ne znaš. Veruj mi da ne znaš. I zaista verujem da nam je ona došla bukvalno kao anđeo sa misijom ali da je morala da ode. Sve vam sada govori da je ona bila anđeo i da je ona sad naš anđeo čuvar. Ona je tu meni stalno. Tako će biti dok se ne sretnemo ponovo. A bićemo zajedno. Ja to verujem. Bez toga nema dalje", rekla je ona.

• Mi sada kad slušamo o toj drugoj deci koja su stradala. Nismo ih sve poznavali. Ali kad slušamo o njima kao da su to mali anđeli. I Dragan (čuvar), takođe, kaže Ivan
• Ja nekad tako razmišljam pa kažem sebi – jesu otišli, ali ih sada Dragan čuva, priča Ninela.
• Ja sam siguran, i to mi je neka uteha, da ona nije imala vremena da shvati šta se dešava. I da je samo zaspala. Da me je čekala, da je razmišljala o tom Mekdonaldsu koji će jesti. I da se sve brzo desilo da ona nije mogla da shvati šta se dešava. Da se nije uplašila. I da je otišla srećna, rekao je na kraju Anin otac.

BONUS VIDEO

 (MONDO)