Porodica ubijene devojčice u "Ribnikaru" je govorila o tome kakva je ona osoba bila i koliko je teška borba nakon njene smrti, ali da je osećaju na svakom napravljenom koraku u životu.
Porodica preminule devojčice, desete žrtve masakra u Ribnikaru, je prvi put javno govorila sedam meseci posle tragedije. Govorili su za "Novosti" početkom decembra. Metak zločinca, vršnjaka iz odeljenja, njihovoj ćerki razorio je mozak tog 3. maja u đačkoj klupi, u razredu 7/2 u OŠ "Vladislav Ribnikar" u Beogradu. Tada je sve stalo, i njen zvonki smeh, i misao, i treptaj, samo je srce na aparatima još kucalo. Otišla je posle 12 dana koje je provela u komi, u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj.
Za njenog oca, majku i sestre, ti dani su bili - nagrada, kao neki poseban Božji dar, istovremeno i nepodnošljivo iskušenje u toj strašnoj situaciji. Mogli su da budu pored nje, da se oproste, da je maze, pričaju, mole se... iako, sve je bilo jasno. Čim su prvi put ušli u "Tiršovu" lekari su im rekli da su šanse skoro nikakve i dozvolili da budu pored devojčice dok na aparatima njeno srce još kuca. Dve sestre su tada takođe prvi put otkrile kako se nose sa tragedijom koja ih je snašla, jer su bile jako vezane za devojčicu.
Starija sestra Marija je student Ekonomskog fakulteta. Iako je mislio da je jaka, da može da se nosi sama, otac kaže da je često noću zatiču za radnim stolom kako plače nad sestrinom slikom. "Naš odnos je bio baš snažan, blizak, ona se rodila kada sam počela da odrastam, želela sam svemu da je naučim, od svega zaštitim. Sve smo delile: odeću, prijatelje, uvek smo imale isto društvo. Mala lepotica je bila tu uz mene uvek. Najviše mi nedostaje njeno postojanje, to i jeste najbolniji momenat, to što nije pored mene, da spavam sa njom, da zajedno provodimo vreme. Sve to kada godinama razdeljuješ emocije, reči, uspomene prekinuto je, i više se neće ponoviti. Ja nju osećam, i Jelena i ja, sve radimo tako da to bude njoj od nas".
Teško povređenu devojčicu tog jutra prva je videla 24 godine starija sestra Jelena. Ona je išla "na prepoznavanje" žrtve. "Tu sliku nosim sve ovo vreme, svaki dan i kad otvorim oči poželim da je sve bio san, ali sam svesna da nije i to je nešto sa čim ću ja otići odavde, sigurno, za mene u životu ne postoji ništa teže od toga", priča Jelena. "Mi smo tražili te reakcije, čak smo ih kao i videli u nekim situacijama. U jednom trenutku kad je pustila suzu, ali naravno to je mišić... mi smo to shvatili kao nešto lično, da je to za nas. Ono što je meni jedina uteha bila, ja sam svakodnevno imala kontakt sa lekarima. Svaka predaja smene ja popričam sa lekarom koji je trebalo da bude uz nju te noći, mene je interesovalo da li nju nešto boli, i rekli su mi da je ne boli. Tih dana živeli smo za posete, prvo ujutru na liturgiju, pa u bolnicu, verovali smo u Boga, da će da je spase u svakom smislu. Bilo nam je jasno čim smo je videli koliko je teško, to se ne može ni opisati, ali nada se ni tad ne gubi.
Hiljadu puta je dosad Jelena, kaže, razmišljala da li je bilo teže njima da gledaju bespomoćnu sestru u bolničkom krevetu ili ljudima koji su prepoznavali svoju decu u kapeli. "Jedina uteha je što sam znala da je ništa ne boli. Ali ovo koliko mi nedostaje, ona sa kojom se svaki susret završavao njenim rečima 'volim te', ovo nikad neće proći."
BONUS VIDEO:
(Novosti/MONDO/J.D.)
