GAZDA JEZDA VLASNIK "JUGOSKANDIKA" IZVRŠIO PREVARU VEKA U SRBIJI! Čuvao novac ljudima, pa pobegao bez traga sa MILIONIMA

Kada se spomene “Jugoskandik” većini starijih se odmah digne kosa na glavi iako te 1991. to ime se izgovaralo sa stahopoštovanjem, a odlazak da se oroče pare bilo je ravno odlasku u crkvu, a kad se izvuče kamata bilo je vreme za sveopštu radost. Međutim, ovaj El Dorado kratko je trajao i okončao se munjevito, kako se i pojavio, iznenadnim bekstvom osnivača i vlasnika štedionice Jezdimira Vasiljevića zvanog “Gazda Jezda”, koji se posle skoro decenije izgnanstva vratio bez prebijene pare u zemlju uz obećanje da će pare biti vraćene, ali od toga nije bilo ništa. Za to vreme stigao je i do rijalitija iz kog je isteran posle pet dana, da bi se opet izgubio na relaciji Srbija-Nemačka. 

Njegovi preduzetnički tragovi zabeleženi su 1990. kada je premijer Savezne vlade bio Ante Marković, rodonačelnik eksonomskog preporoda Jugoslavije, koji je izjednačio dinar sa nemačkom markom i austrijskim šilingom. Jezdimir Vasiljević te 1990. u Požarevcu osniva preduzeće “Jugoskandik DD”. Preduzeće je prema davnim svedočenjima osnovano skromnim kapitalom, a bavilo se prodajom tehničke robe, pre svega televizora stranih marki i video rekordera i plejera za kojima se od Triglava do Vardara ludelo, a zbog naraslog ekonomskog standarda mnoga domaćinstva rešila da modernizuju svoju tehniku, odnosno zamene je novom. Zabeleženo je da je Gazda Jezda iz Hong Konga uvozio televizore koji su koštali oko 300 ondašnjih nemačkih maraka, a prodavao za 900. Roba se osim za keš mogla kupiti i za popularni poček, što mu je omogućilo da brzo stekne kapital. Ubrzo posle televizora na red stigli su i japanski automobili koji su se mogli kupiti na više rata. Ovi biznisi sa kapitalom koji je brzo stekao omogućili su da se otisne u vode bankarstva, sveta koji je za njega bio potpuno nepoznat. Iako nije završio ekonomski fakultet očito je zahvaljujući životu na zapadu stekao neka laička znanja.

Plivanje u vodama bankarstva

Početkom 1991. svoje trgovinsko preduzeće registruje kao štedno kreditnu zadrugu, gde je mogao da prikuplja dinare klijenata, ali pošto nije bio banka, nije mogao devize. Međutim, kako je u zemlji nastao opšti haos nikakva kontrola nije mogla da ga spreči, da osim dinara prikuplja i nemačke marke, dolare, šilinge dajući oročenje na depozite na period od tri meseca do pola godine i kamatu na oročene devize od četiri posto, koja se isplaćivala u dinarima u zemlji koja je zbog haosa srljala u propast. Spominje se da je tad Gazda Jezda omogućio uplate štedišama u inostranstvo na račun firme ITC za koju se tvrdilo da je Gazda Jezda bio njen suvlasnik. Glasine da banka izmiruje redovno sve obaveze bile su lekovite za većinu onih koji su pohrlili da lagodno žive od kamata. Bolja reklama nije mogla da se napravi. Kako se broj štediša uvećavao javila se potreba da se povećaju izdaci za redovno izmirenje obećanih kamata, zbog čega su neki ekonomisti tvrdili da je u tom trenutku Gazda Jezda sa državom sklopio prećutni dogovor po kome su dobili pravo na monoplsku trgovinu važnom robom (nafta) u zamenu za pomoć u serviranju kamata štediša. Da je jasno da je u pitanju dogovor sa državnom najbolje svedoči činjenica da je Gazda Jezda devize koje je prikupio od štediša deponovao u trezor Narodne banke Jugoslavije, insitucije koja mu nikad nije dala dozvolu da se bavi bankarskim poslom.

U svom poslovanju Jezdimir Vasiljević je dolazio pod udar mnogih kontorla i inspekcija. Iako su inspekotiri na terenu svoj rad savesno obavili i utvrđivali nepravilnosti zbog koji su podnosili prijave, sve su one bile stopirane i završavale u fiokama. Jugoskadnik je nastavio da sjajno da posluje. Prilivi deviza štediša uz poželjne kamate su samo rasli, a kada je odlučio da kamatu sa četiri posto poveća na 10 odsto mesečno i da je umesto u dinarima isplati u devizama, usledila je opšta pomama. Građani su masovno pohrlili da devize oročavaju pravo kod njega. Prodavali su se stanovi, kuće, imanja, stoka, automobili sve ono što je moglo da donese devize koje bi se oročile, a onda bi se lepo živelo od kamate.

Istina, finansiranje tolikih kamata bilo je moguće jedino uz nabavljanje proizvoda poput nafte koji su donosili ogroman novac, pa je u tu svrhu osnovana firma Jugosakdnik-Petrol koja je naftu nabavlja po ceni od 0,35 feninga, a u Srbiji se prodavalo za 0,8 feninga po litru. Iako se na uvoz nafte morala platiti carina, porezi po kumulativnoj stopi od 160 posto, on je plaćao po stopi od četiri posto.

Za građanski rat koji je planuo u Hrvatskoj, Jugosakndik je počeo da nabavlja i pojedinu vojnu opremu pancire, šlemove, i komunikacionu opremu, mada je Gazda Jezda tvrdio da nikad nije prodavao oružje. Kapital se sve više uvećavao, stekao se utisak da postaje veoma moćan pa je početkom 1992. godine dobio nadimak Gazda Jezda. Sa velikom količinom novca došla je i moć, pa je odbio da uplaćuje NBJ obaveznu deviznu rezervu. Pričalo se da je počeo sprovoditi selekciju komintenata prema dopadljivosti, pa je njima ekspresno isplaćivao kamatu na oročene devize.

Na Svetom Stefanu 

U proleće 1992 odlučuje da ode u Crnu Goru gde pronalazi utočište i nastavlja biznis uz dogovor sa tadašnjom vrhuškom. Tad je pukla vest da je Gazda Jezda zakupio ostrvo Sveti Stefan i dva luksuzna hotela u Miločeru na pet godina za sumu od 570 miliona maraka. Plan Gazda Jezde bio je da zakupljeno područje pretvori u besacarinsku zonu. Na svečanoj predstavi potpisivanja ugovora crnogorski zvaničnici se nisu pojavili, a kasnije je istraživanjem novinara utvrđeno da je Gazda Jezda uplatio sumu od sedam miliona dolara na ime zakupa, a dva miliona na obnovu, a još pet miliona dolara investirao u mito za rukovodice. Osim ovog, sa Vladom CG sklopljeni su i ostali poslovi pa je tako Jugosakdnik dobio na raspolaganje sve naftne terminale i pet benzinskih pumpi. Dobit je deljena na ravne časti pola- pola. Sličan aranžman sklopljen je i u Srbiji sa Skupštinom grada Beograda kada je na korištenje dobijeno 15 benzinskih pumpi, a zauzvrat uplaćeno četiri miliona maraka. Ubrzo je Jugoskandik postao ekskluzivni snabdevač benzinom države koja je potonula u totalnu blokadu.

Fišer – Spaski

Sa uzrečicom "Nek se valja" Gazda Jezda voleo je da gradi imidž neobičnog preduzetnika. Ostao je upamćen kao donator Dečije klinike u Tiršovoj kojoj je poklonio milion maraka. U februaru 1992. postao je sponzor fudbalskog prvenstva Jugoslavije, ali ono po čemu će ostati zauvek upamćen, osim po prevari štediša, je organizacija „reprize“ šahovskog meča stoleća između Bobi Fišera i Borisa Spaskog. Napravio je senzaciju vrativši genijalnog američkog šahistu iz duboke izolacije u žižu svetske javnosti i to u vreme kada su na snazi bile najteže sankcije i blokada zemlje. Zbog toga je dospeo na crnu listu Stejt Departmenta.

Za to vreme u banku je nastavljeno i dalje da se ulaže, kamata od 10 posto se isplaćivala redovno, a povrenje građana je bilo ogormno. Deponovana sredstva su rasla po 30 miliona maraka mesečno. U januaru 1993. kamate na oročene devize skočile su na 14 posto, međutim tad je nastao problem. Pošto je novca za finasiranje štediša bilo sve manje jer su se i prilivi počeli smanjivati došlo je do pucanja lanca. Gazda Jezda nije uspeo ni zlatnicima da reši probleme. Ulagači su na vrednost 100 posto uloženih deviza dobijali 60 posto vrednosti zlata. Uprkos svemu tome štediše su i dalje masovno ulagale novac i činilo se kao da se bajka nastavlja sve dok nije usledio slom.

Početak sloma

Taj slom usledio je u noći 7. na 8, mart 1993, kada Jezdimir Vasiljević napušta Srbiju. On u svom automobilu i partnjom prelazi u Mađarsku. "Nisam pobegao. Izašao sam da bih nastavio borbu protiv državnog kriminala", rekao je Gazda Jezda kada se uključio u program državne televizije.

Gazda Jezda je uverovao građane da će banka nastaviti da radi, međutim umesto simrenja nastao je očaj, panika i haos. Ljudi su masovno jurnuli na poslovnice ove banke kako bi uspeli bar da spasu nešto. Kolone ljudi su satima stajale po hladnoći čekajući da spasu svoju ušteđevinu. U trenutku kada je otišao, obaveze prema štedišama iznosile su 312 miliona maraka. Neki srećnici su uspeli da izvuku svoj novac jer je banka imala sredstva da im isplati, ali onda septembra 1993 sledi slom, rashodi počinju da se uvećavaju, ljudi zahtevaju i glavnicu i isplatu kamata, novca je bilo sve manje a priliv novih štediša bio je prekinut. Ono što je ostala enigma do dana današnjeg bilo je šta je Gazda Jezdu nateralo da ode iz zemlje: da li pretnja, da li nekom nije hteo da plati reket, da li se zamerio tadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću jer je imao i političke ambicije, do kraja nikad nije razjašnjeno iako je banka bila daleko od bankrota. Kada je otišao iz Srbije, Gazda Jezda je ostavio vilu na Senjaku vrednu dva miliona dolara, kuću na Banjici, stan u centru Beograda, dve televizije, učešće u jednoj telviziji , 124 luksuzna automobila, devet kamiona. Ostalo je zabeleženo da je u živeo u Mađarskoj i Izraelu odakle se javio 1994. i opet obećao da će vratiti pare štedišama, a zatim u Kolumbiji, Ekvadoru, pa i u Rumuniji.

Sva bekstva Gazda Jezde

U Srbiju se Gazda Jezda vratio februara 2001. godine, prinudno, kada je prilikom povratka sa Kipra uhapšen na beogradskom aerodromu. U pritvoru je tada proveo devet meseci, a pušten je 22. oktobra 2001. kada je sud odlučio da prihvati jemstvo, hipoteku na jednu kuću na Dedinju u iznosu od 500.000 evra, koja se ne vodi na njegovo ime. Posle Vasiljevićevog ponovnog bekstva iz zemlje to jemstvo je propalo tako da založena kuća data na javnu prodaju.

Drugo hapšenje Gazda Jezde usledilo je aprila 2009. u Holandiji, po poternici Okružnog suda u Beogradu iz 2007. Izručenje je trajalo skoro godinu dana jer je Gazda Jezda pokrenuo žalbu i kako se tvrdilo, pokušao da izdejstvuje da bude izručen Ekvadoru čije je državljanstvo posedovao. Međutim izručen je Srbiji marta 2010. Vasiljević je sa aerodroma sproveden u pritvor Okružnog zatvora u Beogradu. Prilikom saslušanja ispred suda okupile su se prevarene štediše koje su tražile da Vasiljević bude pušten iz protivora da im isplati deviznu štednju koja im je propala. Vasiljević je u pritvoru proveo četiri i po godine . Presudom od 20. febrara 2013. Vasiljević je osuđen na pet godina zatvora. Iz pritvora izlazi odmah jer je odslužio četiri i po godine. U zatvorsku kaznu Vasiljeviću je uračunato vreme koje je bio u pritvoru, i to u tri navrata, tako da je prvostepena presuda gotovo pokrila vreme koje je u njemu proveo. Da je rođen pod srećnom zvezdom videlo se kada je 15. aprila 2013. počela primena novih odredaba Krivičnog zakonika po kojoj je prekvalifikovano delo za koje je Vasiljević osuđen i zaprećena blaža kazna, pa zastarelost ne nastupa posle 30 godina (2023), već 6. marta 2013, tačno 20 godina od kada pobegao prvi put iz Srbije. Vasiljević je usled zastarelosti, u jesen 2013, oslobođen optužbi za pljačku 18.000 štediša.

Te 2013. obreo se u Čačku, gde je živeo u stanu jednog prijatelja, kada je najavio da planira proizvodnju raznih rakija i da traži proizvođače alkoholnih pića za ovaj posao. Međutim, Gazda Jezda oktobra iste godine ulazi u rijaliti Farma na Pinku . Čim je ušao u rijaliti, Vasiljevića je dočekala pevačica Zorica Marković i pitala ga- kad će da joj „vrne“ 17.000 maraka koje je uložila u Jugoskandik. Zbog buke oko njegovog ulaska na farmu isteran je pet dana kasnije iz rijalitija i od tada je navodno u Nemačkoj.

Srbija je poslednji put za Gazda Jezdu čula prošle godine kada se javio za jedan tabloid i dao kraći intervju u kome je za propast optužio aktuelnog predsednika Crne Gore Mila Đukanovića. Rekao je da mu je on srušio 'bankarsku imperiju kada je preoteo naftu kojom je trgovao'.

"Uzeo mi je 140 miliona maraka u gorivu kojim sam trgovao. Takođe, nestalo mi je devet miliona, koliko sam imao u banci u Crnoj Gori, a potrošio sam i još desetak miliona na sređivanje Svetog Stefana. Kada mi je uzeo naftu, u Crnoj Gori se pričalo da postoji Milova i Jezdina nafta. Onda je Milov brat, koji je gliserom švercovao cigarete i unosio gorivo, otvorio banku, koja je ubrzo propala, a država je morala da snosi troškove, rekao je Vasiljević u intervjuu.

Vasiljević je rekao i da mu Srbija uopšte ne nedostaje i dodao da je tužio državu da mu plati 165.000 evra, zato što je proveo četiri godine protivzakonito u zatvoru. Kao i da mu je Odbijena tužba, pa se žalio Vrhovnom sudu i najavio da će da ide do Strazbura ako bude odbijen.

Postupak protiv Gazda Jezde

Srpsko pravosuđe dopustilo je da postupak protiv Jezdimira Vasiljevića, vlasnika piramidalne štedionice „Jugoskandik“, zastari nakon 20 godina od kada je oko 100.000 štediša oštetio za 217 miliona nemačkih maraka. Vlasnik „Jugoskandika“ sada ima pravo čak i da tuži državu Srbiju zbog vremena provedenog u pritvoru. 

Apelacioni sud u Beogradu je utvrdio da je apsolutna zastarelost nastupila u slučaju Vasiljevića 6. marta 2013, na dan kada je pre 20 godina pobegao iz Srbije i zato nije odlučio o prvostepenoj presudi kojom je osuđen na pet godina zatvora. Vasiljeviću je od 18. juna 2002. sudilo četvoro sudija u sadašnjem Višem sudu u Beogradu. Vasiljević je bio izručen Srbiji 26. marta 2010, a prvo ročište na ponovljenom suđenju zakazano je 31. maja iste godine, ali ono nije održano, kao ni narednih pet, sve do 5. decembra 2011, kada je održano prvo ročište.

Pored toga, krivično gonjenje protiv Vasiljevića ne bi još zastarelo da 15. aprila 2013. godine nije počela primena odredbe Krivičnog zakonika (KZ) po kojoj rukovodioci i vlasnici privatnih firmi više ne mogu da odgovaraju za zloupotrebu službenog položaja, za koju je zaprećena kazna do 12 godina, već za zloupotrebu položaja odgovornog lica, za koju se maksimalno može izreći 10 godina zatvora. Vasiljević je bio optužen i prvostepenom presudom Višeg suda osuđen za zloupotrebu službenog položaja, koju je Apelacioni sud po sili zakona morao da prekvalifikuje u lakše delo. Prekvalifikacijom dela skraćen je i rok apsolutne zastarelosti za krivično gonjenje Vasiljevića sa 30 na 20 godina i tako je delo zastarelo 2013, a ne 2023.

Osim za Vasiljevića, zastarelost je nastupila 15. septembra 2013. i u slučaju njegovog saradnika Milorada Vukotića, koji je takođe bio prvostepeno osuđen na pet godina. Zastareli su i slučajevi preostalih saradnika koji su prvostepeno oslobođeni - Dragana Antonijevića 5. marta 2013, a Stojana Protića i Ljubivoja Šundića - 11. marta 2013. 

Kada je 6. marta 1993. Vasiljević pobegao iz Srbije, trezor je ispražnjen i u njemu je bila samo 3.135.991 nemačka marka. Obaveza prema ulagačima za isplate iz trezora iznosila je najmanje 217 miliona nemačkih maraka, što je i iznos štete za ulagače. Skoro 100.000 nikada nije videlo svoj novac, a nije utvrđeno ni za koliko su tačno oštećeni.

Nakon što je pobegao iz zemlje 1993, Vasiljević je uhapšen 22. februara 2001. na Beogradskom aerodromu. Odlukom Vrhovnog suda 29. oktobra iste godine pušten je iz pritvora, pošto je ponudio u jemstvo vilu u Ulici Avgusta Cesarca 2 na Dedinju od 524,34 kvadratna metra koja je procenjena na milion maraka. Međutim, Vasiljević je ponovo pobegao, pa je sredinom maja 2006. ponovo raspisana poternica za njim. Vlasnik „Jugoskandika“ uhapšen je 4. aprila 2009. u Holandiji, a izručen Srbiji 26. marta 2010. Ponovo je pušten iz pritvora 20. februara 2013, kada mu je izrečena presuda na pet godina zatvora.

BONUS VIDEO:

 (Nova/Blic/MONDO/J.D.)