OD RUSA KOJI KAMPUJU NA LEDU DO NAJDUŽE NOĆI U ŽIVOTU! Dušan za MONDO - Plovi svetskim vodama, a sanja mesto KAPETANA!

On sanja o kapetanskom mostu, o komandovanju brodom i donošenju ključnih odluka koje će uticati na sigurnost posade i putnika, ali i na sam tok putovanja. Njegova ambicija nije samo lična, već i inspiracija za sve one koji sanjaju o višim ciljevima u svojim životima, bez obzira u kojoj sferi delovanja se nalaze.

"Radim kao drugi oficir palube na prekookeanskim brodovima, a u pomorstvu sam već 11 godina. Posao oficira palube, budućeg kapetana broda, je itekako zahtevan i izazovan i sastoji se najviše iz navigacije, te zahteva poznavanje računara, medicine, protiv požarne zaštite, bezbednosti i sigurnosti broda. Nekada je potrebno da budete i ekonomista i pravnik, kao i to da koristite znanje iz fizike i hemije. Jedna široka lepeza delatnosti i znanja koje jedan oficir mora da pokrije znanjem i veštinama", počinje Dušan Rajić svoju priču za MONDO.

Ideja da se bavi ovim poslom, kako i sam kaže, došla je još od malih nogu. Deo odrastanja mu je bio u Crnoj Gori gde je svako leto gledao brodove kako uplovljavaju i isplovljavaju iz luke Bar. Gledao je sve te oficire u belim uniformama kada izađu u grad, a tu se negde i rodila želja i ljubav da se i on jednog dana bavim tim poslom.

"Prvobitno sam završio srednju školu u Beogradu, školu za brodarstvo, brodogradnju i hidrogradnju na smeru nautički tehničar pomorski smer. Potom nautiku na pomorskom fakultetu u Kotoru, ali sam godinu dana po završetku srednje škole pronašao posao na brodu, te išao kao kadet palube, jer je neophodno završiti 12 meseci kao kadet palube ne bi li imao uslov za sticanje zvanja oficira plovidbene straže. Sve te studije su nekako i najmanje koštale u odnosu na spremanje i davanje ispita u lučkoj kapetaniji Bar kako bi se stekao čin oficira palube. To je 2015. godine koštalo oko 5.000 evra. Školovao sam se u Crnoj Gori jer u Srbiji ne postoji mogućnost da se u našoj lučkoj kapetaniji polažu isti ispiti i da se stekne zvanje, iako je Srbija potpisnica više međunarodnih sporazuma", rekao je Dušan za MONDO i objasnio kako je počelo njegovo životno putovanje:

"Karijeru sam počeo prvobitno na trajektima u Grčkoj i Italiji 2012. godine gde sam ostao sve do 2018. godine kada sam pronašao angažman u Španiji na putničkim brodovima. Svi znamo da je 2020. godine ceo svet, pa i mi, stao zbog cele situacije oko Covid-19 pandemije, a zbog toga je bilo jako teško pronaći angažman i uopšte se ukrcati na brod kao i ljudima koji su ostali na brodovima da se isto iskrcaju. Zbog te cele situacije sam se prebacio na teretne brodove, pa sam sada zaposlen na tankerskoj plovidbi gde gradim dalje karijeru", rekao je naš sagovornik.

Kako slikovito objašnjava naš sagovornik, svaki brod je izazov za sebe, svaki ugovor je priča za sebe, a za deceniju na brodovima imao je mnogo raznih situacija i dešavanja, kako lepih, tako i onih nesrećnih.

"Zima 2016. godine je bila jako teška, upadali smo u nevremena gde smo bili jako blizu prevrtanja na otvorenom moru, sa 900 duša na brodu. To mi je možda i najduža noć u životu. Imali smo udare vetra preko 100 km/h i talase od 7 metara. Jako je bilo teško iskontrolisati brod po takvom vremenu i imali smo velik nagib broda. Bilo je tu povreda putnika i jedan tragično izgubljen život. Možda deluje zastrašujuće, ali to je deo posla sa kojim se morate nositi. Iako je bilo tih nekih ružnih i loših momenata mnogo je više onih lepih. Od venčanja na brodu, pa sve do rođenja deteta. To je naravno sve dok sam radio na trajektima i putničkim brodovima. Na teretnim brodovima je to skroz drugačija priča i sve je mnogo drugačije. Uvek morate da budete na oprezu i da vodite računa kako o sebi, tako i o posadi sa kojom ste, kako ne bi došlo do neke tragedije", rekao je Dušan.

Ispričao nam je i razne druge zanimljive priče, od robota u Južnoj Koreji koji služi kao pasoška kontrola, preko beskrajno simpatičnih Meksikanaca i cele te latinske Amerike, jer ljudi žive da dobro jedu i da se dobro provode, do ludih Rusa, koji na otvorenom moru i ledu dođu da kampuju, pecaju i druže se.

"Ako se dobro sećam to je bila zima 2021. godine, išli smo za Sankt Petersburg i probijali smo se kroz led u Baltičkom moru, a nekih 5 nautičkih milja pre luke naišli smo na Ruse koji su kampovali na ledu, pod šatorima, pecali, verovatno i grejali sa vodkom i sve se to dešavalo dok smo mi prolazili brodom pored njih na nekih stotinak metara. To je bio definitivno nezaboravan doživljaj, jer smo se i dan ranije zaglavili u ledu, pa smo čekali ledolomca da nas izbavi. Cela ta avantura sa ljudima na otvorenom moru i ledu, koji eto dođu da kampuju, pecaju i druže se. Ima tu mnogo doživljaja iz svakog kutka planete", rekao je sagovornik.

U celoj toj priči postoji samo jedan problem sa kojim se pomorci u Srbiji susreću.

"Mi, pomorci, ne postojimo u sopstvenoj zemlji, dok smo u svetu prepoznati kao ključni radnici. Iako je Srbija član UN i član IMO (Međunarodna pomorska organizacija) kao i svih ostalih svetskih i evropskih organizacija, jednostavno u našoj državi to nije regulisano. Danas pomorci dobijaju poreska rešenja gde ih poistovećuju sa radnicima na internetu i nameću se neki nameti koji nemaju veze sa nama. Istakao bih da je sve to lako rešivo, jer sve zemlje okruženja imaju modele plaćanja poreza za pomorce kao i beneficije uz to. Mi, nažalost, nemamo pravo ni na penzioni fond, ni na zdravstveno osiguranje, a siguran sam da ne postoji kolega koji ne bi pristao da u svojoj zemlji isto plaća i tako reši veliki deo životnih problema", akcentovao je Dušan problem koji bi valjalo rešiti i za kraj nam rekao koliko pomorci zarađuju:

"Plate variraju u zavisnosti na kojoj poziciji neko radi, kao i na kojoj vrsti brodova, ali idu od 2.000 dolara sve do 23.000 dolara mesečno. San ostaje isti još od malih nogu, san je postati kapetan, što će naravno i doći kroz koju godinu samo treba srpljenja, svakodnevnog rada na sebi, učenja i usavršavanja", završio je Dušan.

BONUS VIDEO:

(MONDO/U.M.)