Da li treba ulagati u privatne penzijske fondove ili u životno osiguranje, osnovno je pitanje za sve zaposlene u takozvanim srednjim godinama, a često i za one koji tek počinju da rade.
Državne penzije, izvesno je, biće sve manje i zato je važno na vreme izvagati koji je najbolji način da se obezbedi pristojan život u starosti.
Dok jedni govore da u mlađim godinama treba ulagati u privatnu penziju, a u kasnijim u životno osiguranje, drugi tvrde da je dobro štedeti svuda po malo.
"Štednja u dobrovoljnim penzijskim fondovima i kroz životna osiguranja ima dosta sličnosti, ali postoje karakteristike po kojima su ovi proizvodi bitno različiti", kaže za "Novosti" Nataša Marjanović, direktor "Delta Đenerali" dobrovoljnog penzijskog fonda.
"Štednja u penzijskim fondovima ima isključivu namenu obezbeđivanja dodatnih prihoda u penziji i očekivani prinosi na ovaj vid štednje su viši.
S druge strane, kod životnog osiguranja akcenat je na osiguranju života, to jest isplati osigurane sume u slučaju nastanka nekog nemilog događaja."
Marjanović ističe da ova dva vida štednje ni na koji način ne isključuju jedan drugi i optimalno bi bilo da korisnici sebi obezbede oba.
To ne moraju da budu visoka mesečna izdvajanja, značajnija od iznosa je redovnost uplate u dugom vremenskom periodu. Iako kod štednje u penzijskim fondovima članovi sami biraju iznos i dinamiku uplate, što duže, više i redovnije neko uplaćuje više će uštedeti i za penziju.
Oba ova proizvoda imaju svoje prednosti.
Kod štednje u privatnim penzijskim fondovima to je fleksibilnost - član sam bira iznos i dinamiku uplate i nema nikakve kazne u slučaju bilo kakvih izmena.
Kod osiguranja života, pak, osiguranik u trenutku zaključenja polise zna kolika je osigurana suma i to je garantovani minimum koji osiguranik dobija.
Razlike, inače, postoje i kod načina isplate novca.
Kod štednje u penzijskom fondu, sa navršene 53 godine života može se započeti raspolaganjem sredstava. Mogu se povući jednokratno, kroz periodične isplate ili doživotnom penzijom. Mogu se povući i kombinacijom ovih načina.
Kod ugovora o štednom životnom osiguranju, u slučaju da dođe do "osiguranog slučaja", suma, sa pripisanom dobiti, isplaćuje se u celosti.
Kod oba ova načina štednje i investiranja, sredstva su nasledna, objašnjava Marjanović.
Evo kako to izgleda u slučaju penzije - sa štednjom na 20 godina sa izdvajanjem od 3.000 dinara mesečno: akumulirana suma iznosi 1.666.440,68 dinara.
Ako član to želi da koristi narednih 20 godina kao mesečnu penziju, primaće 13.650 dinara. Ta osoba bi bila član penzijskog fonda 40 godina, s tim što 20 godina štedi, a narednih 20 godina prima penziju. Ceo period je računat sa prinosom od osam odsto godišnje.
Kada se uplaćuje osiguranje života ono se upalćuje sa isplatom duple osigurane sume za slučaj smrti osiguranika usled nezgode. Žena starosti 35 godina 25 godina uplaćuje 30 evra mesečno. Osigurana suma je 9.951 evro plus pripisana dobit.
U slučaju smrti usled nezgode, korisniku osiguranja bi se isplatilo 19.902 evra plus pripisana dobit, navode "Novosti".
(MONDO)
Dok jedni govore da u mlađim godinama treba ulagati u privatnu penziju, a u kasnijim u životno osiguranje, drugi tvrde da je dobro štedeti svuda po malo.
"Štednja u dobrovoljnim penzijskim fondovima i kroz životna osiguranja ima dosta sličnosti, ali postoje karakteristike po kojima su ovi proizvodi bitno različiti", kaže za "Novosti" Nataša Marjanović, direktor "Delta Đenerali" dobrovoljnog penzijskog fonda.
"Štednja u penzijskim fondovima ima isključivu namenu obezbeđivanja dodatnih prihoda u penziji i očekivani prinosi na ovaj vid štednje su viši.
S druge strane, kod životnog osiguranja akcenat je na osiguranju života, to jest isplati osigurane sume u slučaju nastanka nekog nemilog događaja."
Marjanović ističe da ova dva vida štednje ni na koji način ne isključuju jedan drugi i optimalno bi bilo da korisnici sebi obezbede oba.
To ne moraju da budu visoka mesečna izdvajanja, značajnija od iznosa je redovnost uplate u dugom vremenskom periodu. Iako kod štednje u penzijskim fondovima članovi sami biraju iznos i dinamiku uplate, što duže, više i redovnije neko uplaćuje više će uštedeti i za penziju.
Oba ova proizvoda imaju svoje prednosti.
Kod štednje u privatnim penzijskim fondovima to je fleksibilnost - član sam bira iznos i dinamiku uplate i nema nikakve kazne u slučaju bilo kakvih izmena.
Kod osiguranja života, pak, osiguranik u trenutku zaključenja polise zna kolika je osigurana suma i to je garantovani minimum koji osiguranik dobija.
Razlike, inače, postoje i kod načina isplate novca.
Kod štednje u penzijskom fondu, sa navršene 53 godine života može se započeti raspolaganjem sredstava. Mogu se povući jednokratno, kroz periodične isplate ili doživotnom penzijom. Mogu se povući i kombinacijom ovih načina.
Kod ugovora o štednom životnom osiguranju, u slučaju da dođe do "osiguranog slučaja", suma, sa pripisanom dobiti, isplaćuje se u celosti.
Kod oba ova načina štednje i investiranja, sredstva su nasledna, objašnjava Marjanović.
Evo kako to izgleda u slučaju penzije - sa štednjom na 20 godina sa izdvajanjem od 3.000 dinara mesečno: akumulirana suma iznosi 1.666.440,68 dinara.
Ako član to želi da koristi narednih 20 godina kao mesečnu penziju, primaće 13.650 dinara. Ta osoba bi bila član penzijskog fonda 40 godina, s tim što 20 godina štedi, a narednih 20 godina prima penziju. Ceo period je računat sa prinosom od osam odsto godišnje.
Kada se uplaćuje osiguranje života ono se upalćuje sa isplatom duple osigurane sume za slučaj smrti osiguranika usled nezgode. Žena starosti 35 godina 25 godina uplaćuje 30 evra mesečno. Osigurana suma je 9.951 evro plus pripisana dobit.
U slučaju smrti usled nezgode, korisniku osiguranja bi se isplatilo 19.902 evra plus pripisana dobit, navode "Novosti".
(MONDO)
