Filip Višnjić bio je najpoznatiji srpski guslar.
Jedan od najpoznatijih srpskih guslara i tvoraca srpskih narodnih pesama Filip Višnjić rođen je 25. aprila 1767. godine na Majevici, u selu Gornja Trnova, kod Ugljevika. Opevao je sve značajnije događaje iz Prvog srpskog ustanka, a njegove pesme je zabeležio Vuk Stefanović Karadžić.
Sa samo osam godina oslepeo je od velikih boginja i postao je profesionalni pevač. S guslama u rukama je putovao po čitavom Bosanskom pašaluku, pa i dalje, sve do Skadra. Po selima i na manastirskim saborima pevao je Srbima, a prolazeći kroz gradove pevao je na dvorovima turskih prvaka. Dve publike tražile su različite pesme tako da je Višnjić imao dva različita repertoara, jedan za svoje hrišćanske a drugi za muslimanske slušaoce.
Potekao je iz bogate porodice Vilića. Prezime je dobio po majčinom nadimku Višnja jer mu je otac rano umro a ona se preudala. Filip Višnjić je bio i tvorac novih pesama. Između ostalih njegovih pesama, ističu se sledeće:
- Smrt Kraljevića Marka; jedna od najboljih pesama o najpopularnijem junaku srpskog eposa
- Dve pesme hagiografskog karaktera, o Svetom Savi
- Hajdučka pesma o megdanu Baje Pivljanina i bega Ljubovića
- Trinaest pesama o Prvom srpskom ustanku
Trinaest pesama "iz Karađorđina vremena", zajedno s još nekoliko manje značajnih pesama od drugih pevača, čine poslednji, ustanički ciklus srpskog narodnog eposa. Nove pesme o novim događajima stvarali su i drugi pevači u to vreme, među njima i jedan od najvećih, Starac Raško, ali one sve zaostaju za pesmama koje su pevali o starim vremenima. Filip Višnjić se, međutim, uzdigao među prve upravo novim pesmama, navodi se na vikipediji.
Najvažniji momenat u životu Filipa Višnjića bio je njegov prelazak u Srbiju 1809. godine. Do tog momenta on nije bio sastavio nijedne nove pesme. Neposredni dodir s ustaničkim zbivanjima bio je trenutak njegovog rađanja kao pesnika. Nekada je lutao po zemlji, pevajući pesme od starine, a sada se nalazio na mestu gde se stvarala istorija. Družio se s ustaničkim vojvodama, dobijao nagrade i priznanja.
Živeo je najviše u blizini drinskog bojišta. Ponekad se nalazio u samoj vatri okršaja. Tako se našao u opsednutoj Loznici, među njenim braniocima, o čemu peva Sima Milutinović Sarajlija u svojoj "Serbijanki" (pesma "Dika slijepaca"). Prvi srpski ustanak dočekao je u svom zavičaju.
Slušao je kako se turske vojske skupljaju na Drini i odlaze da uguše bunu, kao i njihov beg nakon velike srpske pobede na Mišaru. Sa srpskom vojskom koja se 1809. povlačila iz Semberije izbegao je u Srbiju. Od tada će slepi guslar živeti na drinskom ratištu, kraj Bojnika.
Naći će se nekad usred okršaja, kao 1810. kada je svojom pesmom bodrio ustanike da odbrane Loznicu. Posle boja Višnjić je pevao i Karađorđu, ćutljivom voždu, koji je s njim progovorio nekoliko reči. Bio je omiljen gost u kućama ustaničkih vojvoda, Luke Lazarevića i Stojana Čupića. Zmaj od Noćaja je Višnjiću za pesmu Boj na Salašu darovao belca, pa je neko vreme kolima putovao po Srbiji.
Posle propasti Prvog srpskog ustanka, Filip Višnjić je prešao u Srem i nastanio se u selu Grku, današnjem Višnjićevu. U ovom selu je živeo na sličan način kao i pre ustanka, ali u sasvim drugačijim prilikama; išao je po selima i gradovima širom Srema, Slavonije, Bačke, Banata, pevajući pesme. Ali sada je njegov repertoar bio sasvim različit. U njemu su glavno mesto zauzimale pesme o srpskoj buni koje je sam ispevao.
U manastiru Šišatovcu, 1815. godine, se našao sa Vukom Karadžićem koji je zapisao njegovih sedamnaest pesama, četiri stare i trinaest novih, ustaničkih.
BONUS VIDEO:
(MONDO/I.V.)
