Sirotinjska zabava, učmalost duha, krah kulture, uljuljkivanje narodnih masa... Sve ovo sinonimi su za gledanje televizije, "discipline" u kojoj nam, po svemu sudeći, nema ravnih, pišu "Novosti".
Podatak da smo i ove godine prvaci sveta u sedenju ispred malih ekrana po mnogima najbolje pokazuje kako se zapravo danas u Srbiji živi.
Jer, TV manija koja je zavladala samo je količnik svih nevolja prosečnog Srbina: siromaštvo, nezaposlenost, opšta apatija, ali i pogrešne životne navike. Buljenje u ekran, za male pare, našem čoveku daje privid da se stvarno zabavlja i u udobnosti svog doma stiče utisak da mu nije dosadno u životu.
Zato i ne treba da čudi što su poslednja istraživanja kompanije "AGB Nilsen" pokazala da prosečan stanovnik Srbije provede u proseku više od pet sati dnevno pred televizorom, što je čak nešto više od "zurenja" u ekran po tome čuvenih Amerikanaca.
U okruženju, najbliži su nam Mađari, ali su u zaostatku za skoro pola sata. S druge strane, Astrijanci upola manje vremena od nas provode ispred "čarobnih kutija".
"S jedne strane, imamo siromaštvo i nemogućnost da sebi priuštimo mnoge stvari, ali ono što je možda još strašnije je stil života u Srbiji, koji je takođe ozbiljno stradao u kriznom periodu.
Muzeji i biblioteke su nam godinama zatvoreni, pozorišta propadaju, knjiga je izgubila značaj... Opsednutost televizijom je samo konačni ishod ekonomskog, ali i kulturnog stradanja", kaže sociolog Ratko Božović.
Za razliku od Srbije, Slovenija je na samom dnu zemalja po gledanju televizije. U ovoj zemlji, baš kao i u većini evropskih država, uobičajeno je da se vikendom otputuje negde u prirodu, makar na izlet.
Kod nas i nemaštima "vezuje" za dom - nema se novca za bilo kakve izlaske. I tome zahvaljujući, televizor je kod nas postao "deo porodice", neka vrsta "ognjišta" oko kojeg se svi okupljaju, uz koje se budi i uspavljuje. Drugim rečima, televizor je u Srbiji neprekidno uključen.
Siromašniji, pokazuju istraživanja, pred ekranom provode znatno više vremena.
"Televizija je za njih neka vrsta projektora ličnih želja, lažnog izlaza i bekstva od surove stvarnosti, jer drugu alternativu nemaju.
Strašno je kada pogledate kako naš čovek troši svoje životno vreme. U krizi smo nekako postali sitniji nego što smo bili, snizili smo kriterijume, zadovoljavamo se manjim... I da nema televizije, pitanje je da li bismo kvalitetnije provodili vreme jer je za to potreban i aktivan stav prema životu, što je u Srbiji sve ređe", smatra Božović.
Opsednutost TV ekranom, po svemu sudeći, ide naruku političkoj eliti.
"To je, hteli političari da priznaju ili ne, činjenica. Ko intenzivno gleda vesti na našim TV stanicama, taj ne može da ima dobru percepciju stvarnosti. Potrebni su nam budilnici, a ne učestala TV "lažomanija",- zaključuje Božović.
Da političkim strukturama u Srbiji odgovara ovakvo stanje stvari, slaže se i psiholog Žarko Trebješanin.
"Televizija je u Srbiji sredstvo anestezije. Ionako smo pasivni, a TV nas samo dodatno uljuljkuje", kaže sagovornik.
Trebješanin smatra da je podatak koliko se gleda TV znatno manji problem u odnosu na to šta se gleda.
"Kada bi prosečan Srbin tih pet časova dnevno pratio naučni program, onda to i ne bi bilo toliko strašno. Ovako, buljimo u "rijaliti" programe, u "sapunice", postajemo voajeri i želimo da zavirimo u tuđe živote", konstatuje Trebješanin.
Gorana Karadžića, zamenika predsednika Republičke radiodifuzne agencije (RRA), nimalo ne iznenađuje podatak da Srbi ne ispuštaju prvo mesto u gledanju televizije.
"Srbija je pre svega zemlja starih ljudi, jedna od najstarijih u Evropi. Imamo preko milion i šesto hiljada penzionera, a ako dodamo armiju nezaposlenih i decu, dobijemo veliki broj ljudi koji imaju višak slobodnog vremena, a nemaju dovoljno novca da sebi obezbede kvalitetniji način života.
Preostaje televizija kao najjeftinija zabava. Sve što im nedostaje ona im zamenjuje.
Neslavnu titulu šampiona u gledanju televizije ćemo prepustiti tek kada stvari u zemlji krenu nabolje i kada se smanji nezaposlenost", objašnjava Karadžić.
Roditelji često i vaspitavanje dece "prepuštaju" televiziji. Stručnjaci upozoravaju da je prevelika izloženost dece TV programu višestruko opasna: komunikacija je jednosmerna, a, uz to, nasilje "kulja" sa ekrana.
Zlatno doba za televiziju u Evropi i SAD završilo se pre desetak godina, kada je u prvi plan izbio internet. Mi smo sada u korišćenju interneta na onom mestu na kojem je Evropa bila 1999. godine, pa je za većinu televizija i dalje glavni vid informisanja i zabave, pišu "Novosti".
(MONDO)
Podatak da smo i ove godine prvaci sveta u sedenju ispred malih ekrana po mnogima najbolje pokazuje kako se zapravo danas u Srbiji živi.
Jer, TV manija koja je zavladala samo je količnik svih nevolja prosečnog Srbina: siromaštvo, nezaposlenost, opšta apatija, ali i pogrešne životne navike. Buljenje u ekran, za male pare, našem čoveku daje privid da se stvarno zabavlja i u udobnosti svog doma stiče utisak da mu nije dosadno u životu.
Zato i ne treba da čudi što su poslednja istraživanja kompanije "AGB Nilsen" pokazala da prosečan stanovnik Srbije provede u proseku više od pet sati dnevno pred televizorom, što je čak nešto više od "zurenja" u ekran po tome čuvenih Amerikanaca.
U okruženju, najbliži su nam Mađari, ali su u zaostatku za skoro pola sata. S druge strane, Astrijanci upola manje vremena od nas provode ispred "čarobnih kutija".
"S jedne strane, imamo siromaštvo i nemogućnost da sebi priuštimo mnoge stvari, ali ono što je možda još strašnije je stil života u Srbiji, koji je takođe ozbiljno stradao u kriznom periodu.
Muzeji i biblioteke su nam godinama zatvoreni, pozorišta propadaju, knjiga je izgubila značaj... Opsednutost televizijom je samo konačni ishod ekonomskog, ali i kulturnog stradanja", kaže sociolog Ratko Božović.
Za razliku od Srbije, Slovenija je na samom dnu zemalja po gledanju televizije. U ovoj zemlji, baš kao i u većini evropskih država, uobičajeno je da se vikendom otputuje negde u prirodu, makar na izlet.
Kod nas i nemaštima "vezuje" za dom - nema se novca za bilo kakve izlaske. I tome zahvaljujući, televizor je kod nas postao "deo porodice", neka vrsta "ognjišta" oko kojeg se svi okupljaju, uz koje se budi i uspavljuje. Drugim rečima, televizor je u Srbiji neprekidno uključen.
Siromašniji, pokazuju istraživanja, pred ekranom provode znatno više vremena.
"Televizija je za njih neka vrsta projektora ličnih želja, lažnog izlaza i bekstva od surove stvarnosti, jer drugu alternativu nemaju.
Strašno je kada pogledate kako naš čovek troši svoje životno vreme. U krizi smo nekako postali sitniji nego što smo bili, snizili smo kriterijume, zadovoljavamo se manjim... I da nema televizije, pitanje je da li bismo kvalitetnije provodili vreme jer je za to potreban i aktivan stav prema životu, što je u Srbiji sve ređe", smatra Božović.
Opsednutost TV ekranom, po svemu sudeći, ide naruku političkoj eliti.
"To je, hteli političari da priznaju ili ne, činjenica. Ko intenzivno gleda vesti na našim TV stanicama, taj ne može da ima dobru percepciju stvarnosti. Potrebni su nam budilnici, a ne učestala TV "lažomanija",- zaključuje Božović.
Da političkim strukturama u Srbiji odgovara ovakvo stanje stvari, slaže se i psiholog Žarko Trebješanin.
"Televizija je u Srbiji sredstvo anestezije. Ionako smo pasivni, a TV nas samo dodatno uljuljkuje", kaže sagovornik.
Trebješanin smatra da je podatak koliko se gleda TV znatno manji problem u odnosu na to šta se gleda.
"Kada bi prosečan Srbin tih pet časova dnevno pratio naučni program, onda to i ne bi bilo toliko strašno. Ovako, buljimo u "rijaliti" programe, u "sapunice", postajemo voajeri i želimo da zavirimo u tuđe živote", konstatuje Trebješanin.
Gorana Karadžića, zamenika predsednika Republičke radiodifuzne agencije (RRA), nimalo ne iznenađuje podatak da Srbi ne ispuštaju prvo mesto u gledanju televizije.
"Srbija je pre svega zemlja starih ljudi, jedna od najstarijih u Evropi. Imamo preko milion i šesto hiljada penzionera, a ako dodamo armiju nezaposlenih i decu, dobijemo veliki broj ljudi koji imaju višak slobodnog vremena, a nemaju dovoljno novca da sebi obezbede kvalitetniji način života.
Preostaje televizija kao najjeftinija zabava. Sve što im nedostaje ona im zamenjuje.
Neslavnu titulu šampiona u gledanju televizije ćemo prepustiti tek kada stvari u zemlji krenu nabolje i kada se smanji nezaposlenost", objašnjava Karadžić.
Roditelji često i vaspitavanje dece "prepuštaju" televiziji. Stručnjaci upozoravaju da je prevelika izloženost dece TV programu višestruko opasna: komunikacija je jednosmerna, a, uz to, nasilje "kulja" sa ekrana.
Zlatno doba za televiziju u Evropi i SAD završilo se pre desetak godina, kada je u prvi plan izbio internet. Mi smo sada u korišćenju interneta na onom mestu na kojem je Evropa bila 1999. godine, pa je za većinu televizija i dalje glavni vid informisanja i zabave, pišu "Novosti".
(MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.
