"Gledala me pravo u oči i čekala! Kočio sam, ali kasno": Ispovesti srpskih mašinovođa o tragedijama na prugama

Jučerašnja tragedija na pruzi kod Lazarevca, u kojoj su poginula dva deteta i vozač automobila, potresla je javnost. Ovaj događaj osvetljava i tešku stvarnost sa kojom se mašinovođe svakodnevno suočavaju. Njihove ispovesti često govore o užasnim scenama nesreća koje su doživeli na poslu. Uprkos njihovim naporima da upozore vozače, često su bespomoćni pred nesavesnim ponašanjem na putnim prelazima. Ovi događaji ostavljaju trajne psihološke posledice na mašinovođe, koji se teško nose s traumom nakon nesreća.

"Imao sam jednu devojku koja mi se bacila pod voz. Ništa, mogao sam samo da sviram i da počnem brzo kočenje. Ona se samo pojavila. Skočila je na šine i sačekala da je voz udari. Nije tu ništa moglo da se uradi", priča Veljko Vesić, mladi mašinovođa o jednom od najstrašnijih trenutaka svoje karijere.

Milisav Jovičić je njegov kolega, nešto iskusniji, ali i njegova priča je slična. Kaže, u početku mu je bilo teško. Jedva bi se vratio kući posle posla, pričao porodici šta se desilo.

"Ja sam zbog toga osedeo! Gaženja nisam imao, ali sam imao dosta situacija gde izbegnem za pola metra, metar i kamion i auto. Gledam kako prolaze i kad ima rampa i kad nema rampa. Ja svako malo moram da kočim. Posle toga sam mokar od znoja jer sam znao šta je moglo da se desi. Meni se posle toga 15 minuta tresu ruke jer znam šta je moglo da bude", svedoči on i dodaje:

"Probaš da zaboraviš. I zaboraviš ako ništa nije bilo, ali si pod jakim stresom. Imamo mi obuke oko toga, psihologa da se posavetujemo, pričaš sa kolegama, ali to je nešto što nije lako. Nije normalno, ali je sastavni deo posla. To je ono što ne volim kod ovog zanimanja".

Na pitanje kako se oporavi posle tragedije iskusni Pavle kaže:

"Kako? Stisneš zube i ideš dalje. Nisam bio jedini. Imale su druge mašinovođe mnogo više gaženja nego ja, ima neko ko nije nikog zgazio ceo radni vek. Igra sudbine je faktor kod svakog od nas".

Veljko priča kako nije svejedno, ali da je svestan da u tim situacijama su mašinovođe nemoćni.

"Mi voz ne možemo nikako da zaustavimo. Odmah zavedemo brzo kočenje, i kad vidimo da je neko blizu koloseka, a tek kad je neko na njemu. Sve je sreća u tom trenutku, da li ćemo uspeti da stanemo na vreme ili ne. Prihvatio sam to kao lošu stranu posla, ali sam se pomirio sa tim. Znam da nije moglo da se izbegne, da nisam ja kriv. Nekoliko puta sam imao situaciju da su sekunde presudile. Na nekoliko metara bi uspeli da pređu prugu, bilo ljudi bilo vozila i izbegnu voz. Ogroman je to stres", naglašava Veljko.

Ali, ovaj posao je za njih sudbina i donosi im i veliku sreću. Za svu trojicu mašinovođa ovo je porodična tradicija i nisu slučajno završili vozeći vozove. Kažu da je ta ljubav nesvakidašnja i neobjašnjiva.

"Moj otac je bio mašinovođa u selu odakle smo. Moj teča je radio na parnoj lokomotivi, on je prisustvovao i snimanju filma sa Batom Živojinovićem 'Valter brani Sarajevo'. Bata je na filmu vozio voz, a moj teča je čučao u lokomotivi pored njega i pričao mu šta da radi. Otac je uspeo da zaustavi voz da ne stradaju od odrona", priča Milisav.

Penzionisani Pavle se prisetio nekih od najlepših momenata.

"U Valjevo dođem, brzi voz iz Bara. U to vreme je bilo obavezno da kondukter dođe, kucne i kaže: 'U vozu ima 2200 putnika'. Čini mi zadovoljstvo što sam ja ispred njih, što 2200 ljudi leži na mojoj duši".

Ali, kaže i da je puno toga u životu propustio zbog posla.

"Došao je rođak da zakolje neko prasence. Seli posle toga da doručkujemo, da popijemo po čašicu rakije. Kad ono neko me prekide, zadrža ruku, taman sam je ustima prineo. Kad ono načelnik došao moli: 'Molim te kao boga, nema ko da vozi voz za Beograd, dođi, pomaži, hitno je'. Šta ću, krenem", priča on za TV Prva.

Svedoče mašinovođe i o tome koliko je posao odgovoran.

"Ja donosim odluke, ja sam za njih odgovaram i u tom smislu je posao psihički težak. Ima toliko pravila, odredbi i pravilnika koje moramo da znamo napamet. A kazne - strašne. Mogu da odem u zatvor, mogu da ubijem nekog, da ubijem sebe ako ne pazim. Ali, u isto vreme ja evo već 32 godine vozim voz, prolazim pored istih kuća i ljudi, kao da sam nekim komšija. Prolazim, vidim da su završili fasadu. Ili vidim suše se pelene, znam da je bila prinova. Svaka promena se vidi, kako rade na polju, kupe šljive, lepo mi je da to vidim, to me raduje", kaže Milisav.

Sva trojica su vozili sve vrste vozova koji su došli u Srbiju, od dizelki, "ruskinja" do ovih najmodernijih. Kažu, samo žale što se železnica kod nas nije razvijala kao u Evropi.

BONUS VIDEO:

(TV Prva/Mondo/U. M.)