Bivši policajac Vladica Maksimović ubio je nevenčanu suprugu Snežanu Bogdanović i teško ranio dvoje meštana, nakon čega je usledila reakcija Nezavisnog policijskog sindikat Srbije koji su zatražili od nadležnih pomoć policajcima koji su bili učesnici rata.

"Tim policajcima je potrebna pomoć u psihoterapiji, prihvatanje države i društva i ispunjenje dela obećanja političke elite koja ih je svojevremeno mobilisala u rat", tvrde sindikalci i najavljuju projekat "Plavo srce" koji će u narednih mesec dana proslediti MUP-u i svim političkim i drugim društvenim strukturama na razmatranje.

Razvojni put ovog specifičnog psihičkog poremećaja, koji "pogađa" lica izložena u prošlosti ratnim traumama, ali i prirodnim i porodičnim katastrofama, može da traje nekoliko godina, da bi već u trenutku prvog ispoljavanja moglo da dode do stradanja pojedinca ili njegove okoline.

Na planetarnom nivou 15 odsto stanovništva pogodi "vijetnamski sindrom", a prema istraživanju stručnog tima Ministarstva rada i socijalne politike, Udruženja boraca ratova 90-tih godina i stručnjaka Medicinskog fakulteta u Beogradu i VMA zdravlje učesnika ratova tokom 90-tih godina prošlog veka izuzetno je pogoršano.

Poseban osvrt na PTSP pokazao je da ratni veterani u Srbiji prosečno imaju po tri dijagnoze, kao i da kod njih poremećaji mentalnog zdravlja čine 81 odsto pojedinačnih dijagnoza.

Istraživanjem je utvrđeno da od "vijetnamskog sindroma" češće boluju veterani koji su ranjavani ili su ratni invalidi, veterani koji su borbena dejstva provodili na prvim linijama fronta i oni koji su na ratištu proveli duže vreme i preživeli više ratnih stresova.

Pomoćnik ministra za boračku i invalidsku zaštitu u Ministarstvu rada i socijalne politike Miro Čavaljuga izjavio je da "ključ" za rešenje problema vidi u poboljšanju ekonomske situacije, kao i uključenju ratnih veterana u društvene tokove.

"Samo ratni vojni invalidi po zakonu imaju pravo na zaštitu i materijalnu nadoknadu. Borci koji nisu prerpeli fizička oštećenja nemaju tu vrstu zaštite države. Zakonska regulativa nije dobra, ali je takva kakva je. Mi ne možemo da znamo tačno koliko ljudi ima PTSP sindrom, ali su naša istraživanja od pre dve godine utvrdila da je to uzorak od oko osam odsto", precizirao je Čavaljuga.

Hirurg koji je tokom 90-tih bio načelnik ratnih bolnica u Nevesinju i Trebinju pojasnio je da postoje različiti oblici "vijetnamskog sindroma".

"Lakši i srednji oblik se može rešiti radnom terapijom, ili poboljšanjem ekonomskih prilika, dok teži podrazumeva medicinsku pomoć, odnosno terapiju medikamentima. PSTP je izlečiv i u praksi imamo veliki broj slučajeva koji su oporavljen nastavili noramalan život", naglasio je Čavaljuga.

Prema njegovom mišljenju, "vijetnamski sindrom" se "pomalo i zloupotrebljava" i , kako dodaje, "procenat obolelih nije toliko značajan, niti opasan".

"Problem je u glavama tih ljudi, imaju 'kratak fitilj', reaguju agresivno, ali samo u posebnim, stresnim situacijama. Šta kod koga izaziva stres individualano je, a načini ukazivanja pomoći moraju biti usklađeni sa nivoom PTSP-a. Ono što je izvesno, uvek je važna pomoć sredine", tvrdi Čavaljuga.

Kroz ekonomsku stabilizaciju, kako ocenjuje, mi ćemo kao država najbolje rešiti ovaj problem - prepoznat i u mnogo bogatijim zemljama Evrope i sveta.

"U zavisnosti od ekonomskog položaja država će beležiti i poboljšanje situacije u zdravstvu. Kod izlečenja osoba sa 'vijetnamskim sindromom' klima u društvu je jedan od najbitnijih faktora. U pitanju je ogorčen, ne lud čovek i mi ga moramo uposliti i zaštiti", smatra Čavaljuga.

(Tanjug)