Milica Rakić je rođena u zoru 9. januara 1996. godine, a ubijena je u NATO agresiji 17. aprila 1999. godine, u svom kupatilu, dok je bila na noši. Između 9.30 i 10 časova uveče, 17. aprila 1999. godine, trogodišnja Milica bila je pogođena fragmentom bombe, dok je bila u kupatilu na drugom spratu svoje kuće u Ulici Dimitrija Lazarevića Raše broj 8, u Batajnici, predgrađu Beograda.
Kuća je bila udaljena 1 kilometar od nekadašnjeg aerodroma Batajnica. Batajnica je bila meta NATO-a više puta u toku svog napada na Jugoslaviju, koji je trajao od marta do juna 1999. Miličina smrt bila je trenutna, a u napadu je bilo ranjeno 5 civila. Preminula Milica sahranjena je 19. aprila na Batajničkom groblju.
"Ušli smo u sobu da gledamo televiziju, Milica pošla da ide da spava. Mama ju je odvela u kupatilo, sve da uradi šta treba, stavila je nošu, sela je na nošu i samo što je izašla iz kupatila, eksplodirala je bomba", rekao je otac Milice Rakić 1999. godine.
Novinari "Novosti" koji su pre tri godine posetili dom Rakića, kako kažu dugo su stajali pred vratima, dolazili i vraćali se. Sve do prvog pritiska zvona. Vrata je otvorila Dušica, majka malene Milice, kojoj su dete otrgli iz zagrljaja.
"Teški su nam dani. Prokrvari rana koja, dok živim, neće zarasti. Krijem patnju od Alekse i Anđele. Aleksa je upamtio sve. Imao je šest godina kada je Milica ubijena i on nosi taj strašni teret. Anđela je na svet stigla kasnije. Stigla nam je, kao lek. Kao uteha. Ali, rana živi. Mi smo, odavno, odlučili da našu tragediju živimo sami", kazala je tada Dušica.
Iza Dušice tokom razgovora tada je stajala i njena i Žarkova ćerka Anđela. Dušica, senka od žene, a snaga diva. Anđela, smerna devojka, poput majke, drži se da bi se pripremila na ovaj susret koji boli. Tata Žarko je sa prijateljima od ranog jutra u seči drva. Miličin brat Aleksa, otputovao, dan ranije, na Zlatar da bude pri ruci drugu kome je preminuo otac.
"Nismo, nikad, razmišljali da napustimo ovaj stan, ovu adresu. Ovde smo bili zajedno. Ovde ostajemo zajedno", prekinula je ćutanje Dušica Rakić. U kući Rakića nema mesta gde nema Milice. Porodica živi s gnevom što su im je ubili kad se toliko radovala da živi.
"Teški su nam ovi dani. To se rečima ne može opisati. Patnju potiskujemo i Žarko i ja. Aleksa i Anđela imaju pravo na svoju mladost, mada su oni svesni naše patnje", rekla je tada Dušica Rakić.
Dušica Rakić, kao senka. A, kao div. Na njenu tugu nakalemile se bolesti. Od stresa. Od bola. Od neprebola i nepravde. Od usuda, da ni ona sama, više suza nema. Ima ih. Samo se ne vide, slivaju se u dušu. Kada bi mogla da se isplače, možda je duša ne bi toliko bolela i telo savijala.
"Ne mogu da plačem. Jednostavno, suze nekud idu. Plakali smo, Aleksa dugo nije prestajao. Mnogo je voleo Milicu, on se njoj najviše radovao. I, ne sanjam je, a volela bih. Žarko je sanja. Kad ga, ponekad, vidim ujutro gotovo samlevenog, ja i ne pitam. Znam da je sanjao Milicu", rekla je ranije Dušica dok je prelistavala albume sa fotografijama iz Miličinog detinjstva, od pelena, do poslednjeg, trećeg rođendana.
Tu je i fotografija tragova koje su geleri ostavili na zidu. Sahrana. Dušica od bola pada. Baka polaže lutku na kovčeg..
"Uzmite i ove fotografije.. ako mislite da su važne", rekla je tada.
Fotografije nam pruža Anđela, lek i uteha Rakića, student više Poslovne škole.
"Mama i tata su nas čuvali od ovih fotografija. Dugo, ja i možda nisam bila svesna kolika je njihova patnja. Mamina, posebno. Sada sam svesna tog bola i duboko ga osećam", rekla je Anđela pre dve godine.
Trogodišnja Milica je jedno od 89 dece koja su nastradala u toku NATO agresije. Dobrica Erić, naš poznati pesnik, napisao je pesmu "Čiko, ja tebe gledam s neba", u znak sećanja na Milicu Rakić i svu decu stradalu u NATO bombardovanju:
Čiko ja tebe gledam s neba
I vidim te kao na slici
Čiko, ja sam onaj cvet-beba
Koji si ubrao u Batajnici.
Ja sam bila ona mala
Milica, što je zadremala
U maminom zagrljaju
A probudila se u raju.
Sad nisam ona bulka rumena
Već beli anđelak one bulke
Što gleda svoje najdraže s neba
I vidi tebe... i tvoje ruke.
Moj tata se sada brije
A moja mama pegla pelene
Ja ih vidim i žao mi je
Što ne vide i oni mene.
Eno i moje roze noše
I lutke što se smešila na me
Kad su tvoje zle tice došle
I otele me od moje mame.
Sada sam se ovde popela
S nekom dečicom nepoznatom
Ali bih mnogo više volela
Da sam dole, s mamom i tatom.
Da ti kažem još samo ovo
Pa idi i zaboravi me
Mama će da me rodi ponovo
I daće mi još lepše ime!
BONUS VIDEO:
