Bitka na Košarama između Vojske Jugoslavije i OVK počela je da na današnji dan pre tačno 26 godina. Borba se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici Jugoslavije i Albanije, a bitka je trajala od 9. aprila do 10. juna.
Za tadasnju Jugoslaviju, nasi junaci dali su svoje živote a njihove porodice i dan danas liju gorke suze. Kata Černa ostala je bez svog sina Tibora. Posle toliko godina Kata je ispričala sve o gubitku sina, junaka sa Košara.
"Pa, znaš šta, on je bio jako srećan zato što je inače rešio što pre da, ovaj, da odsluži, da bi jednostavno počeo da planira svoj život nadalje. Hteo je da završi zanat, to jeste, završio je zanat, hteo je da otvori radionicu zajedno sa ocem, on je završio za autolimara, i da se preseli u Debeljajuću, pošto smo mi sad zidali kuću, tako da on živi sa nama", rekla je Kata i dodala:
"I veoma srećan je bio, ma kakvi, nije bilo uopšte reči o ratu, niti mu je padalo na pamet da će rata biti. Punio bi 21. u novembru, a on je poginuo u aprilu. Za 1. maj bili smo u selu i zvali su nas uveče kod komšija na telefon, jer mi još onda nismo imali telefon u selu. I dođemo kući u stan, nešto se desilo kao Tiboru, tako je bar moj suprug meni rekao, on je išao preko na telefon. I onda smo krenuli za Beograd".
Kata se prisetila najtužnijeg dana i događaja koji dok je živa neće moći da zaboravi, ali ni da oprosti.
"Nešto vam govori da to nešto nije dobro, ali, ono, nadate se da je možda ranjen. Međutim, kad smo mi stigli u naselje, to je ispred kuće već vrvelo od naroda. Otišli smo gore, pošto je komšinica imala ključeve, ona ih je pustila unutra. I onda vam dođe vojska i objasne vam onako, na pristojan način, šta je bilo i šta se desilo. Ta sahrana, ljudi, bilo je... nikad veće sahrane u Debeljaji, ali on nije imao ni jednu počasnu stražu, ni jednog vojnika, ni jednog starešinu, nikoga na sahrani, što sam ja njima zamerila i dan-danas. Nikad im to neću oprostiti što je sahranjen tako. Nije uopšte bitno da li je on posle bio heroj ili šta, on je za mene heroj, zato što je moj sin i gotovo. Ja znam da je bio ispravan čovek. Ali to kako su ga ispratili... A opet, razgovor pri povratku iz bolnice sa određenim starešinom u pancerici, s kojim se gledate u oči, on nam objašnjava kad će da stignu, koliko sati, šta će da stigne", rekla je Kata.
Objasnila je da sa sa gubitkom teško mirila, a završila je i na psihijatriji, gde je i naučila kako da se izbori sa tugom.
"I onda dođe taj trenutak gde se niko ne pojavi, i onda čekaš nekih sat vremena, a u Ruvičini je bilo negde tri stepena, to je bio treći maj. I onda smo pozvali, što mislim onako malo... Mislim, ne znam koju reč da upotrebim... Ja sam katolkinja i muž po rođenju, mada mi nismo neki vernici. On je kršten u pravoslavnoj crkvi, a sahranio ga je reformatski pop, zato što mi u selu nemamo toliko katolika da bismo imali trajnog ili stalnog sveštenika. I to je jedna, mislim, onako situacija gde ne može čovek ni da opiše. To je nešto što se osećaš... Ne mogu da nađem pravu reč kako sam se osećala, mimo tuge i tog bezdana i ogorčenja. Strašno. Teško sam se mirila, na kraju sam i došla do psihijatrije, ali negde su me oni na psihijatriji naučili kako da se borim sa tim i kako da izlazim na kraj sa tim emocijama kad navale", rekla je i dodala:
"Onda sam bolovala od raka, i onda sve to kad preživiš, i onda kažeš - kažu ti oni: 'Sve je ok posle hemioterapije' - onda podvučeš crtu i kažeš: 'E sad, bilo je ovako, sutra moramo da krenemo dalje.' Ja ne mogu da živim u grobu. Mislim, ja govorim u ime sebe, jer je mene to snašlo. Moj muž je, hvala Bogu, zdrav i dan-danas da bi mogao da se meri barabar sa četrdesetogodišnjacima u pitanju zdravlja i rada. Ali mene je sve to sustiglo i eto, borim se i dalje. I posle 26 godina nema dana da na trenutak ne zaplačem".
BONUS VIDEO:
(Kurir/Mondo)
