Kada sam rekao prijateljima da ću provesti vikend bez struje, interneta i Wi-Fi rutera, samo su se nasmejali: „Hajde zovi ti nas kad da dođemo po trebe kada prsneš tamo sam“
Ali nisam ih zvao niti im pisao. Imao sam signal ali nisam imao potrebu, i to je bila najbolja stvar koja mi se desila u poslednje dve godine.
Neću da zvučim kao neko ko propagira radikalni beg iz civilizacije, rođen sam I odrastao u novobeogradskim blokovima, ali ako ste ikada pomislili „dosta mi je svega, hoću jedan dan tišine“ - možda je vreme da razmislite o kampovanju. Bez glamura, bez kablova, bez obaveza. Samo ti, priroda i osnovne stvari koje su ti zaista potrebne.
Dan prvi: tišina
Petak popodne. Umesto gužve na Novom Beogradu, nešto ranije izlazim sa posla I krećem put jedne šume sa velikim topolama pored Tise. Šator, podloga, kamp lampa, plinski gorionik i najvažnije – solarni punjač, sve spakovano u jedan ranac. Auto ostao kilometar dalje.
Uveče, dok sam pravio kafu na malom gorioniku i gledao kako pada mrak, osetio sam kako me prvi put u dugo vremena ništa ne vuče da pogledam ekran. Kamp lampa je jedino svetlo, a šuma oko mene je mirna. Zvuči jezivo? Nije. Zvuči kao reset.
Dan drugi: tišina sa sadržajem
Ujutru sam se probudio ranije nego ikad, bez alarma. Hladnoća iz tla bi me verovatno pokosila da nisam poneo dobru podlogu — i tek tada sam shvatio koliko je ona važna. Podloga ne samo da pruža udobnost, već me štiti od vlage i hladiće koja dolazi iz zemlje. Bez toga, vreća ne bi imala efekta.
Dan sam proveo između dva drveta u hladu — bukvalno. Između njih sam razapeo laganu kamp ljuljašku i konačno otvorio knjigu koju sam mesecima ostavljao za „kada bude vremena“.
U tišini prirode, stranice su klizile same. Bez distrakcije, bez buke, bez stalnih notifikacija. Malo gledam knjigu, malo Tisu kako se valja kroz ravnicu.
Kada mi je trebalo malo akcije, uzmem telefon — ne da proverim društvene mreže, već da fotografišem pticu koja se spustila na obližnju granu, ili svetlo koje se probija kroz krošnje pravo u vodu.
Baterija telefona se za ta dva dana jedva pomerila — ne zato što sam nešto posebno pazio, već zato što sam ga konačno koristio smisleno – samo da se javim mojima da sam ok. A uz mali solarni punjač koji sam postavio na kamen pored šatora, imao sam dovoljno energije za svetlo, muziku, pa i da dopunim telefon ako baš zatreba.
Dan treći: ne želim da se vratim
U nedelju ujutru sam poželeo da ostanem još dan. Iako sam imao tek osnovnu opremu, sve mi je bilo dovoljno. Nije bilo neprijatnosti, nije bilo haosa, samo ritam prirode i potpuna tišina. Trebalo je da ponesem malo više vode i još koju konzervu hrane, i da se javim na poslu da sam se nešto prehladio…
Po povratku sam shvatio – kampovanje ne mora da bude ekstremno, niti opasno, niti rezervisano za „outdoor fanatike“. Dovoljno je da znaš šta ti stvarno treba, da izabereš pravu opremu I da imaš volje za avanturu.
Moja oprema za „detoks vikend“
Za one koji žele da probaju slično iskustvo, evo šta mi je bilo neophodno:
- Jednostavan šator (automatsko postavljanje za nekoliko sekundi, za jednu do dve osobe)
- Dobra podloga za šator (ključna za udobnost i izolaciju)
- LED kamp lampa (il isa baterijama, ili dopunjiva na USB)
- Solarni punjač (za lampu i eventualno telefon zbog navigacije)
- Prenosni plinski gorionik
- Balon vode, kafa I čaj, nekoliko konzervi
- Kamp ljuljaška i knjiga (obavezno!)
Većinu ovih stvari sam pronašao na sajtu Survival.rs, jer im je ponuda jednostavna i prilagođena onima koji ne žele da previše razmišljaju, a žele da imaju sve što treba da borave u prirodi bez stresa.
Vikend bez struje me naučio da mi zapravo ne treba puno. Tišina. Vazduh. Jedan šator. I opcija da legnem, ustanem, jedem i rezmišljam… i bez notifikacija.
Ako imate makar malo potrebe da se „isključite“ – preporučujem da to ne radite uz Netflix i zatvorene roletne, već da spakujete osnovnu opremu i krenete put prirode. Biće vam zahvalno i telo i glava.
