Za svakog Srbina koji je avgusta 1995. godine napustio svoj dom u Hrvatskoj, dan 4. avgust zauvek nosi jednu reč - kraj. Kraj detinjstva, kraj bezbrižnosti, kraj svega poznatog. Taj dan, kada je pokrenuta akcija "Oluja", ne pamti se samo po granatama, kolonama traktora, dimu iz kuća i zbijenim redovima izbeglica. Pamti se po ćutanju starijih, po suzama majki, po deci koja nisu znala kuda idu, po tome što je sve što su zvali "dom" - nestalo preko noći.
Iako su decenije prošle, za mnoge taj bol nikada nije zacelio. Ostali su ožiljci, i vidljivi i oni dublji, koje samo duša zna. Sećanja na rodnu kuću, školsko dvorište, šumu iza sela, reka koja je budila i uspavljivala - sve je to sada samo tišina, često i pustoš. A ta tišina zna da zaboli više od svakog pucnja.
Upravo zato, svaka lična ispovest onih koji su preživeli "Oluju" zaslužuje da bude zapisana, pročitana i zapamćena. Među njima je i priča M. M., žene koja je kao devojka napustila svoj Srb nekoliko dana pre početka progona, ali nikada nije prestala da mu se vraća - makar u mislima. Ovo je njeno sećanje, njena istina, i istina mnogih koji su prošli kroz istu tišinu, istu jezu, i isti put bez povratka.
"Bila sam te sreće da osam dana pred 'Oluju' pokupim dete, sednem na autobus i odem iz Srba. Meni su svi ostali u Srbu i roditelji i brat. Svi moji izbegli su na dan 'Oluje'. Moj tata je toga dana seo na traktor i stavio sve ukućane, i mamu, i komšiju, a iz kuće su poneli samo ono malo stvari što su mogli, što su stigli i što se moglo poneti. Išli su preko Osredaka, na Trubar, na Ostrelj i tim putem sve do Beograda, traktorom IMT 539, sve do dalekog Beograda", priča svoju priču M. M. drhtavim glasom.
Čuveni traktor iz "Oluje" preživeo je do dan danas. Još uvek se koristi. Danas ima i priključne dodatke, brat M. M. ga koristi kao da se ništa nije dogodilo, a sve se dogodilo!
Priča nam M. M. da od trenutka kada su krenuli u tu dugu i tragičnu kolonu nije imala nikakav kontakt s njima sve do Banjaluke, kada je otac uspeo da nađe neki telefon i javi da su živi, zdravi i da idu prema Beogradu. Bio je to jedan jedini kontakt - paradoksalan trenutak u kome su sreća i tuga bile isprepletane u isto vreme.
"Komšinica koja je pošla s njima nosila je bebu staru šest meseci, a moja braća su išla sa tetkom i oni su poslednji napustili Srb. Posle njih, ostala je samo pustoš - napuštena stoka, prazne kuće, ogromna tuga i jad", objašnjava M. M. i sa setnim glasom kaže da se i danas naježi kada se seti te "Oluje" pre 30 godina.
Kada su roditelji stigli u Beograd, kao da se ceo svet srušio, tada je počela prava "muka" i "borba". Do tada imaš jedan cilj: da se izvuče živa glava, a za ostalo ćemo polako. A kad to ostvariš, sledi pravi pakao - bez rodne kuće, bez dvorišta, bez svog parčeta neba i zemlje. Gde ćeš, kud ćeš, kome ćeš?
"Kada su stigli u Beograd, mi smo roditeljima morali da iznajmimo stan u Borči.Tu su živeli jedno vreme, zatim su prešli u Banovce, a onda smo skupili novac i kupili kuću u Novoj Pazovi. Ubrzo posle toga iz Nove Pazove su otišli za Englesku. Tamo su se, nažalost, i razboleli od silnog stresa i svega što su preživeli", priča M. M. i dodaje da su zdravstvenu pomoć našli jedino u Engleskoj – ni u Srbiji ni u Hrvatskoj nisu naišli na pomoć, lekarsku negu niti podršku, uprkos šoku koji su proživeli.
"Tata je ostao bez noge, bio je dijabetičar. Mama je imala reumu i visok pritisak, još je iz Srba otišla bolesna. Kasnije je otac preminuo, a zatim i majka. Uspeli smo da oboje prebacimo i sahranimo u Srbu. Brat se, s druge strane, vratio u Srb. Danas tamo ima kuću, stoku - krave, ovce... Uspeo je da obnovi kuću, i to je jedna od retkih radosti", priča M.M. i kaže da u Srbu danas ima još srpskih porodica, škola i dece, ali to nije ono što je nekada bilo.
"Imamo i dve divne učiteljice, ima i đaka, negde ima četvoro, negde petoro đaka po odeljenju. Najvažnije je da škola opstaje i da ima neku funkciju. Naš Srb imao je i fabrike i radnike, i škole, parkove, dečji žagor i plač. Zvali smo ga 'Mali Pariz'. Prvi put smo se vratili 1998. godine - i nismo zatekli ništa. Sve je bilo porušeno, spaljeno. Granata je udarila direktno u našu kuću i sve je izgorelo. Brat je došao i polako sve obnavljao", priča M. M., uz napomenu da je nemoguće to uporediti s nekadašnjim životom.
Podelila je ona i svoje iskustvo, svoje emocije i doživljaj kada je prvi put došla u Srb rekavši da je osećala strah, jezu, tugu, ali i radost što je ponovo "kod kuće".
"Ima nekoliko kuća, ljudi se bore da ožive mesto, ali to ide teško. Ima par kuća, šume se sve više spuštaju do naselja i zato je velika tuga oko srca. Mi ćemo i umreti, a tuga oko srca ostaće u nama", rekla je ona.
Seća se i detinjstva, i traktora, i svog malog plišanog tigra koji je iz Engleske 1990. došao u Beograd, zatim u Srb, preživeo "Oluju", puške, metke, rasulo... i sačekao je.
"Kada me je majka pitala šta da mi ponesu, rekla sam: 'Samo mog tigra'. Preživeo je svašta sa nama, samo sam njega htela, međutim, nisu uspeli da ga ponesu. I dan-danas kad me neko pita šta mi je najveća žal, kažem – i kuće, i ljudi, i Srb... ali mog tigra mi je najviše žao", priča kroz osmeh, drhtavim glasom, skoro kroz suze.
Ipak, tigar je preživeo. Kada se brat vratio u Srb, našao ga je pored reke, sa metkom u glavi. Kao da je čekao svoju drugaricu iz detinjstva. Taj plišani tigar danas simbolizuje 30 godina tuge, ali i uspomene na detinjstvo koje je neko pokušao da izbriše, a nije uspeo. Danas, kada se M. M. vrati svom kraju, vraćaju se samo osećanja tuge, sete, jeze... Nema više vršnjaka, nema starog Srba.
"Imamo prelepi izvor Une, imali smo pod ovim nebom bogatstvo - šume, reke, škole, zdravstvo... A ostalo je ništa, tuga i jad. A kad dođe avgust, dođe i jeza. I sećanje koje u tišini nosimo", priča nam ona dodajući tiho: "Viša sila, moralo je tako da bude. Ali... biće nam bolje."
BONUS VIDEO:
