Na samom rubu seoskog groblja u neselju Leskovac kod Lazarevca, pored uske staze kojom retko ko prolazi, do pre nekoliko dana stajala je samo obična humka. Nije bilo krsta, imena, cveća. Samo pravougaoni obris u zemlji - kao da vreme želi da izbriše trag čoveka koji je tu sahranjen. A onda je naišao Darko Stojanović (36), mašinski inženjer iz istog sela, i odlučio da ne dozvoli da jedan život nestane u tišini!
Iako preminulog Branislava Stojanovića, koji se igrom slučaja preziva kao on, nije znao, rešio je da mu sam, svojim rukama, napravi spomenik!
Pokopan bez reči
"Nisam ga poznavao, niti sam znao bilo šta o njegovom životu. Ipak, u meni se probudilo nešto što nije dalo da sve ostane tako", kaže Darko za Kurir.
Priča počinje 2021. godine, kada je Darko, tokom redovne posete grobu svom dedi, primetio novu humku. Na njoj je bio samo drveni krst i beli peškir preko njega:
"U selu, kada nas neko napusti, obično o tome svi čujemo. Ovoga puta bilo je drugačije, ništa se nije saznalo, ali je neko pokopan."
Sklonio je peškir i spazio par plastičnih belih slova! Pisalo je Branislav Stojanović 1950-2021.
Narednih dana saznao je o kome se radi. Branislav je u Leskovac došao iz ljubavi prema ženi po imenu Slobodanka.
"Znao sam je odranije. Govorila mi je koliko je on dobar prema njoj, koliko se vole. Ona je preminula pre njega i sahranjena je pored prvog supruga. On je ostao sam u kući u kojoj su živeli, a onda je posle nekoliko godina i on preminuo", kaže Darko.
Tokom svoje naredne posete, Darko je primetio da je grob utonuo, a krst iskrivljen. Nastavio je da ga obilazi i uređuje svaki put kada bi došao da obiđe najbliže. Međutim, zub vremena je nemilosrdan i kroz godinu dana već nije bilo nikakvog obeležja koji bi ukazivao da tu postoji grob.
Krv i duša iza svakog imena
"Nijedna smrt ne sme da bude tiša od tišine", mislio je Darko i tokom svoje poslednje posete u junu odlučio da uradi jedino što je osećao da je ispravno.
"Doneo sam odluku da, po uzoru na spomenike koje su pravili naši preci, izlijem betonski krst. Kalup od stiropora, materijal od peska i cementa, s dodatkom rizle, crvene i bele, kao simbol toga da iza svakog imena stoje i krv i duša. U beton sam utisnuo plastična slova, identična onima kakva su bila na krstu. Da se zna da je bio. Da ne bude više broj, da ne bude zaboravljen."
Možda ima decu
Dugo se mislilo da Branislav nema nikog svog. Ali pre nekoliko meseci do Darka je stigla glasina da Branislav možda ima decu negde u Beogradu. Možda ne znaju gde im je otac sahranjen, s obzirom na to da je sam ukop obavila opština Lazarevac, pomislio je.
"Možda neko prepozna ime, godište, možda negde postoji neko srce koje je kucalo uz njegovo", kaže on nadajući se da će se javiti neko kome je Branislav nešto značio jer, kako kaže, čovek umire po drugi put kada prestane da se izgovara njegovo ime, a Branislav to nije zaslužio. Zapravo, niko nije.
"Ovo što sam uradio nije veliko delo. Nije skupo, nije teško. Ali je iskreno i ljudski. Jer svi ćemo jednom doći do kraja i svi se nadamo da ćemo ostaviti neki trag, nekoga da se seti, da nas ne zaboravi. Branislav to nije imao. Ali sad ima ime i krst i nekoga da ga se seti. Ima znak uz stazu na ivici groblja kao obeležje groba - kaže on dodajući da ne moraš poznavati čoveka da bi mu učinio dobro.
"Nekad je dovoljna samo savest i želja da se ne ćuti pred zaboravom".
BONUS VIDEO:
(Kurir/MONDO)
