„U našoj knjizi utisaka često se pozivaju na replike ’kome kažeš volim te’ i ’u ljubavi nema šta da se nauči’. Zagonetne varijacije jesu priča o ljubavi, ali niko još nije dao precizan i tačan odgovor šta je to ljubav, iako je svi osećamo. Kao i nedostatak iste. To je i priča o životu. Kakav život živimo, da li smo svesni onoga što mi jesmo, ko su ljudi oko nas, da li su nam potrebni? Najlepše u pozorištu je to što čak i jedna tako velika tema kao što je smrtnost može kroz emociju, igru i susret sa publikom da dobije na drugom značenju – emotivnom. To nije samo intelektualna spoznaja, već često i emotivna. Zato i dolazimo u pozorište i bavimo se glumom. Ne da bi publika shvatila, nego osetila. Šmit je napisao divan komad, ali bez susreta tih misli, emocije, publike, nas – nema pozorišta, a što se mene tiče nema ni života”.
Goran Šušljik često prelistava zelenu svesku koja se tokom cele prošle godine ispisivala ne samo u Teatru Vuk i Fondaciji Mozzart, već i širom Srbije, zahvaljujući humanitarnom karavanu „Zagonetnih varijacija”.
Duodrama u režiji Janka Cekića igrala se u Požegi, Bajinoj Bašti, Ćupriji, Banjaluci, a ovaj glumački tandem spojio je umetnost i humanost na sceni. Salonski nameštaj, gramofon, ploče, spakovane u jednom crvenom kombiju, bude intimnu pozorišnu emociju u manjim ustanovama kulture.
„Divna stvar i novo iskustvo, zahvaljujući Fondaciji Mozzart, ukazujemo da je nekim ljudima potrebna pomoć, a ujedno oživljavamo prostore koji će publiku vratiti sebi i najvažnijim stvarima. Ko smo mi, što bi Šmit rekao. Humanost jeste kultura. Čovek ne bi bio čovek da se nije uzdigao iznad najbanalnijeg – da misli samo o sebi. Zato je stvorio nešto što ima vrednost više. Zato postoji kultura, direktno je povezana sa onim što jeste humanost. Čovek jeste kultura, ako teži i stremi da bude čovek, mora da bude human”.
Za Janka je kultura potreba, a humanost čista ljubav. U knjizi utisaka Fondacije Mozzart ostavio bi samo dve reči:
„Bravo i hvala”, a o kilometarskoj solidarnosti bi mogao naširoko: „Ideja o karavanu je sjajna, jer neki domovi kulture i pozorišta iz unutrašnjosti nemaju sredstava da dovedu na gostovanje predstave iz Beograda. Ulaz je besplatan, a predstava je humanitarnog karaktera za pomoć sugrađanima. Sale su bile ispunjene do poslednjeg mesta, a u svakom gradu smo čuli da ih taj događaj motiviše da se ujedine, da se odjednom stvori neko zajedništvo i brzo se raširi priča da je nekome potrebna pomoć”, najavio je Cekić.
Zato bi za njega najveći dar i jedina želja za 2026. bilo – zdravlje. A za Šušljika - da shvatimo koliko je važno da mislimo na druge, jer ćemo tako najbolje misliti o sebi.
„Najveći dar je kada svaki dan nekome nešto damo i od nekoga nešto dobijemo. A kultura svakako ima veze sa tim. Kultura je ono što nas je podiglo. Sve ono što nas čini ljudima. A to nije biće koje baulja planetom, nego ima misao, osećanje, teži ka lepšem i dobrom. Kultura je ono lepo i dobro.”
A iz Fondacije Mozzart bi dodali – kultura je ono plemenito.
POMOĆ ZA CDP POŽEGA I LEČENJE DECE
Sjajni glumački tandem, građani i Fondacija Mozzart ujedinili su se u misiji podrške Društvu za cerebralnu i dečju paralizu Požega. Predstavi su prisustvovali i članovi društva, koji nisu štedeli dlanove, ali ni lepe reči u knjizi utisaka.
U Bajinoj Bašti se prikupljala pomoć za Andriju M. Kneževića (SMS 1890 na 3030), a u Ćupriji za Uroša Nešića – 666 na 3030.
