Svi smo, bar jednom, čuli za Renata Grbića. Potkraj decembra 2025. iz Dunava je izvukao 34. osobu, ovoga puta mladića koji je, baš kao i većina ostalih spašenih, pokušao s*moubistvo skokom sa Pančevačkog mosta.
Ali ovo nije priča o Renatu. Ovo je priča o coveku koji je iz reke spasao do leta 1937. čak 200 ljudi. I niko se u Beogradu nije setio da ga na bilo koji način nagradi! A tek mu ime niko nikada ni zapamtio nije…
Zvao se Mladen Rakić. Bio je u to vreme pedesetogodišnji bivši brodar, i obavljao je jedan od najneobičnijih ali i najopasnijih zanata u prestonici – bio je profesionalni spasilac ljudi.
Tih julskih dana 1937. vrućine su već bile pritisle grad. Na hiljade kupača potražilo je osveženje na obalama Save i Dunava, a on je čamcem sekao mutnu vodu podno visokih lukova mosta Kralja Aleksandra, koji je stajao tamo gde je danas most u Brankovoj ulici.
Nije imao nikakvo radno vreme – danima i noćima krstario je pored kupališta i mostova, uvek spreman da pritekne u pomoć. Mladenov život je bio sveden na skromnu drvenu šupicu u kojoj je živeo i dnevnicu od 15 dinara uz obezbeđenu hranu.
Ipak, u njegovim snažnim mišićima i dalje se oslikavala snaga brodara, ali nije mogao da se više bavi time jer ga je teško ranila nemačka puška dok je 1914. pokušavao da prebegne preko Save u Srbiju.
Za njega su obični kupači, koji precene svoju snagu i znanje, bili “lak posao”, vadio ih je iz vode kao od šale.
Pravu muku su mu zadavale s*moubice, koje su se najčešće pojavljivale pod okriljem noći. Tokom leta ih je bivalo malo, ali kako se jesen približavala njihov broj je rastao, da bi u novembru dostizao mračni rekord.
Mladen je smatrao da su muškarci u svojim namerama daleko opasniji, dok žene, prema njegovom iskustvu, prave “mnogo veću graju”, a te svoje reči potkrepljivao je događajem od jedne sparne noći kada je dugo posmatrao siluetu na mostu.
A onda se pokrenula i skočila. Nakon što ju je jedva izvukao iz vode za kosu, umesto zahvalnosti, mlada žena je počela da ga psuje, šamara i čupa, besna što joj je pokvario nameru: “Da nije došao žandarm, verujte mi ko zna kako bi se od te žene spasao”.
Mladen je pamtio i kada je jedan vojni narednik skočio u Dunav, a Mladen se odmah bacio u reku za njim. Usledila je potera plivanjem. Narednik je u odelu pokušao da umakne spasiocu, a kada mu se Mladen približio, iz vode je zasijao revolver.
– Jedan metak, a odmah za njim drugi i treći, zafijukali su pored moje glave!
Usred matice Dunava, Mladen je morao da primeni silu - zagnjurio je narednika pod vodu dok ovaj nije ostao bez daha, a potom mu istrgao oružje. Tek kada je samoubica bio onesvešćen, Rakićevi drugari su stigli čamcem da ih pokupe.
Jedini put kada je osetio šta znači priznanje bilo je 1924. u Budimpešti, kada je za spasavanje troje ljudi iz matice dobio 25.000 dinara. U Beogradu, on je ostao tihi heroj obale, čovek koji bdi dok grad spava, svestan da, kako je umeo reći, "kod nas, izgleda, malo cene život".
BONUS VIDEO:
(Kaldrma/Mondo)
