Priča o majmunu Panču i odbacivanju koje je doživeo od svih ostalih iz grupe u zoološkom vrtu u Japanu obišla je svet i duboko dirnula mnoge. Odgovor na ovaj fenomen vrlo jasno potvrđuje i nauka – potreba za fizičkim kontaktom u svim živim bićima duboko je utkana u našu prirodu.
Iako smo decenijama verovali da su osnovne potrebe krov nad glavom i sigurni uslovi života, nauka i dirljivi primeri iz prirode nas iznova opominju – bez taktilne bliskosti i dodira, srce ostaje hladno. Ova iskonska potreba nije samo teorija, ona je živa istina koju smo videli u očima majmunčeta Panča, ali i lekcija koju je psihologija potvrdila još sredinom prošlog veka.
Psiholog Hari Harlow postavio je temelje onoga što danas nazivamo sigurnom vezanošću. U svom čuvenom eksperimentu, mladuncima majmuna ponudio je izbor između dve figure majke: hladne žičane konstrukcije koja im je obezbeđivala hranu i mekane figure od pliša koja im je pružala samo toplinu i dodir.
Rezultati su zauvek srušili stare teorije koje su tvrdile da se ljubav „uči” samo preko punog stomaka. Mladunci su birali mekoću i toplinu. Birali su dodir kao svoje utočište, provodeći sate priljubljeni uz pliš, odlazeći do žičane konstrukcije samo onoliko koliko im je bilo potrebno da prežive. Dokazano je: kontakt je uteha, a uteha je preduslov za život.
Pančo sa plišanom igračkom nije samo dirljiv snimak, to je potvrda da je dodir onaj prirodni put kojim idemo kada tražimo mir i sigurnost. U svetu koji nas svakodnevno gura u digitalnu izolaciju, lako je zaboraviti jednu elementarnu istinu: mi smo bića stvorena od dodira. Fizička bliskost je naš biološki imperativ, onaj tihi motor koji nas održava u životu i podseća da je toplina drugog bića nezamenljiva.
