Nemiri u Africi, pobune i terorizam na Bliskom istoku, iranski nuklearni program, ruska politika pritiska, latinoamerički energetski "nacionalizam"...deo po deo, globalna energetska slagalica otkriva sumornu sliku za svet koji na sve načine nastoji da osigura snabdevanje naftom i gasom.
Nemiri u Africi, pobune i terorizam na Bliskom istoku, iranski nuklearni program, ruska politika pritiska, latinoamerički energetski "nacionalizam"...deo po deo, globalna energetska slagalica otkriva sumornu sliku za svet koji na sve načine nastoji da osigura snabdevanje naftom i gasom.Strah zbog krize oko Irana, četvrtog najvećeg proizvodjača nafte u svetu, poslednjih sedmica u najvećoj meri doprinosi rekordnom nivou cena sirove nafte, a uz nedovoljne kapacitete rafinerija u svetu prouzrokuje i skok cena benzina u SAD na više od tri dolara za galon (3,8 litara).
Kriza nastala zbog upornog odbijanja vlade u Teheranu da se povinuje odluci Saveta bezbednosti UN i prekine s obogaćivanjem urana, preti da eskalira i u slučaju obustave izvoza podigne cene nafte, kako su prognozirali pojedini iranski zvaničnici, na čak 120 dolara za barel.
Sumornu energetsku mapu upotpunjuje Afrika s pobunama u Nigeriji, Čadu i Sudanu, na Bliskom istoku, u Iraku su stalno prisutni nasilje i terorizam, a u regionu Kaspijskog mora etnička i geopolitička napetost.
Ruska vlada koristi svoju snagu u energetici za političke ciljeve, u Aziji spor oko naftom bogatog Južnog kineskog mora zaoštrava japansko-kineske odnose i najnovija opasnost je energetski "nacionaliuzam" latinoameričkih država.
Čak i po najkonzervativnijoj proceni, više od četvrtina od oko 80 miliona barela nafte koliko se u svetu eksploatiše svakog dana dolazi iz regiona ili država u kojima je bezbednost isporuka na neki način rizična. S prirodnim gasom situacija je još teža jer iz takvih regiona dolazi gotovo polovina svetske eksploatacije.
S obzirom da isporuke nafte na svetsko tržište već jedva uspevaju da podmire tražnju, a proizvodnja dostiže maksimume, svaki veći poremećaj u snabdevanju izazvao bi paniku i nagli skok cena.
Analitičari, stoga, ukazuju da ne iznenadjuje što se trka za bezbedno snabdevanje energijom našla na samom vrhu prioriteta mnogih vlada.
Lideri evropskih zemalja tako nastoje da smanje zavisnost od Rusije u nabavci gasa, Kina i Indija preko svojih državnih kompanija uspevaju da potisnu velike privatne naftne kompanije i dobiju prava na istražna bušenja, a američki predsednik Džordž Buš na sve načine nastoji da smanji zavisnost od uvoznih energenata.
Nasilje u zemljama ključnim proizvodjačima u najvećoj meri doprinosti nestabilnosti na energetskom tržištu.
U Iraku, stalni napadi na glavne naftovode znatno umanjuju izvoz nafte iz te zemlje koji se kreće oko dva miliona barela dnevno, zbog napada pobunjenika u Nigeriji proizvodnja nafte od oko 2,5 miliona barela dnevno smanjena 20 odsto, a etnički ili politički konflikti u susednom Čadu i Sudanu sprečavaju razvoj bogatih rezervi nafte.
Rizici u pogledu bezbednog snabdevanja dolaze i iz Saudijske Arabije, koja je obeležena kao meta teroriste Osame bin Ladena, posle napada na ogromnu rafineriju Abkaik u februaru.
Saudijska Arabija je s oko 9,5 miliona barela dnevno najveći proizvodjač nafte u svetu i vodeći izvoznik te sirovine u SAD.
U Latinskoj Americi, Venecuela i Bolivija koriste energiju kao političko oružje preuzimanjem veće državne kontrole nad sektorom nafte i gasa. Venecuela razačunava sve veće poreze stanim kompanijama koje eksploatišu naftu u zemlji, a Bolivija je početkom maja nacionalizovala energetski sektor.
Region Kasapijskog mora, koji kako se procenjuje sadrži rezerve izmedju 17 i 44 milijarde barela nafte i potencijalno je ključna tranzitna ruta do Zapada, rizičan je zbog etničkih konflikata u Čečeniji i Gruziji.
(Tanjug)
