Pozorište ponekad ima moć da učini više od umetnosti – da pokrene solidarnost. Upravo takvu misiju nosi monodrama „Bašta sljezove boje”, koja se i tokom marta izvodila na sceni Fondacije Mozzart na Dorćolu. Od prve odigrane predstave u teatru humanosti, sva dosadašnja izvođenja imala su isti humanitarni karakter, a sredstva su bila namenjena Fondaciji NORBS Plus koja pomaže obolelima od retkih bolesti, čime je ova scenska priča dobila i duboku društvenu dimenziju.
Premijera monodrame, prve u produkciji Fondacije Mozzart, održana je u februaru. Predstavu je režirao jedan od najznačajnijih domaćih reditelja Egon Savin. Na sceni lik velikog pisca Branka Ćopića oživljava glumac Nebojša Milovanović, koji publiku vodi kroz svet sećanja, detinjstva i toplih, pomalo setnih priča po kojima je Ćopićeva književnost ostala prepoznatljiva. U devedeset minuta Milovanovićeve glumačke bravure stala je sva seta i toplina Ćopićevih priča o detinjstvu, zavičaju i ljudima koji ostaju zauvek sa nama. A stalo je i mnogo emocija, nostalgije, suza, humanosti i 566.500 dinara prikupljenih za pomoć Fondaciji NORBS Plus.
„Samim izborom ovog velikog Ćopićevog dela otvorili smo mogućnost da se sa scene čuje reč ovog velikana, sve ostalo će biti na dar i na slobodu doživljaja kod publike. Jedna od poruka naše predstave jeste nada da je lepši svet moguć. Uprkos vremenu koje je često surovo u odnosu na naše snove, senzibilitete, na naše ideale, ova monodrama je svedočenje da se naš svet koji je satkan od radosti, iskričavosti i razigranosti, ne može uništiti”, poručuje Milovanović.
Tokom martovskih izvođenja predstavu su u teatru humanosti pogledali i beogradski gimnazijalci, koji su imali priliku da književno delo dožive na sceni, u živom i emotivnom tumačenju. „Bašta sljezove boje”, prva predstava u produkciji Fondacije Mozzart, započela je i svoj put van Beograda. Predstava je nedavno gostovala u Rumi, gde je dočekana sa velikim interesovanjem publike, dok je naredno gostovanje planirano tokom aprila u Čačku.
Između topline Dorćola i novih pozorišnih susreta širom Srbije, ova monodrama nastavlja da širi Ćopićevu baštu – onu u kojoj, uprkos vremenu, i dalje cveta sljez i podseća koliko su empatija i sećanje važni.
