Prosečan građanin Srbije tokom života ostavi lične podatke na čak 300.000 različitih mesta i adresa
Prosečan građanin Srbije ostavi tokom života svoje lične podatke na čak 300.000 različitih mesta i adresa - od velikih javnih institucija kao što su MUP i RZZO, preko banaka i pošta pa do privatnih firmi, multilevel kompanija, turističkih agencija“, upozorava poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić.
Ova tema izbila je u prvi plan posle šokantne informacije da je rukovodstvo čačanske bolnice tražilo od svih zaposlenih da daju otiske prstiju kako bi na taj način kontrolisalo dolaženje na posao. To možda i ne bi bio toliki problem da ne postoji realna opasnost da ti podaci u svakom trenutku budu zloupotrebljeni.
Uzimanjem otisaka prstiju radi evidencije dolaska na posao bave se već nekoliko godina državne institucije i javna preduzeća. Na taj način svoje radnike već godinama kontrolišu između ostalih Narodna banka Srbije, Beogradski sajam, JP Gradska čistoća, ali i mnogi drugi.
Da bi neko u Srbiji podigao kredit u banci, naročito stambeni, pored kompletnih podataka (matični broj, adresa, brojevi telefona, u mnogim slučajevima podaci o plaćenim računima za telefon ili komunalije i štošta drugo), imovinskog stanja i mesečnih primanja, često na uvid mora da priloži i kompletno zdravstveno stanje. Slične podatke pojedine banke traže i za ostale članove domaćinstva.
U želji da dobiju kredit građani najčešće bez pogovora daju službenicima najintimnije podatke o sebi i članovima porodice, pa čak i kad to predstavlja najgrublje zadiranje u njihovu privatnost.
“Kada sam podizala kredit morala sam da im priložim kompletan lični dosije. Tražili su bukvalno sve, u odnosu na to propitivanje popis je dečja igra“, žali se Beograđanka Nataša Popović.
Interesantno je da nam matični broj, kao i gomilu drugih ličnih podataka traže i prilikom popunjavanja ugovora o kablovskoj televiziji ili kada ulazimo u neki multilevel sistem prodaje, poput “Oriflejma". Da nam “preslišaju" lične generalije ne libe se ni radnica na šalteru privatne laboratorije ili klinike, sekretar škole u koju upisujemo dete, službenica u turističkoj agenciji kada uplaćujemo letovanje,...
Rodoljub Šabić kaže za “Press“ da je više nego očigledno da nam lične podatke uzimaju svuda, vrlo često bez ikakve potrebe.
“Prema najgrubljim procenama, u našoj zemlji zbirke podataka o ličnosti poseduje oko 300.000 subjekata - od ogromnih javnih sistema kao što su PIO i RZZO ili MUP, pa do privatnih preduzetnika. I u bankama su građani često suočeni sa zahtevima da daju informacije čiju svrhu teško mogu da razumeju“, ističe Šabić.
On upozorava da je obrada podataka o ličnosti dopuštena samo ako je predviđena zakonom ili uz pristanak osoba o čijim podacima se radi.
“Shodno tome, građanin koji sam ne želi da daje podatke, u svakoj situaciji od onog koji mu traži ima pravo i treba da zahteva da mu navede zakon na osnovu kog to traži“, izjavio je Šabić i dodao:
“Moji saradnici i ja se u praksi susrećemo sa mnogobrojnim primerima koji daju dosta razloga za zabrinutost u vezi sa odnosom prema zaštiti podataka o ličnosti.“
Predsednik Pokreta za elektronsku privatnost Aleksandar Arsenin kaže za list da građanima Srbije niko u državi, počev od zakona, ne garantuje da podaci koje ostavljaju na svakom koraku neće biti zloupotrebljeni.
“Svakoj instituciji, službi ili firmi dovoljni su samo naši osnovni podaci za obavljanje njihove delatnosti. Sve što nam traže osim toga predstavlja takozvani nepotreban višak podataka. Recimo, kada potpisujemo ugovor sa kablovskom televizijom dovoljno je da im damo broj lične karte. Ne vidim nijedan razlog zbog kog bi im bio potreban i matični broj, ali nam ga oni uredno traže. Nažalost, zakon nije u potpunosti regulisao ovu oblast, što neke institucije zloupotrebljavaju“, objašnjava za “Press“ Arsenin.
On upozorava da privatne laboratorije poseduju zdravstvene podatke koji vrlo lako mogu biti zloupotrebljeni:
(MONDO)
Ova tema izbila je u prvi plan posle šokantne informacije da je rukovodstvo čačanske bolnice tražilo od svih zaposlenih da daju otiske prstiju kako bi na taj način kontrolisalo dolaženje na posao. To možda i ne bi bio toliki problem da ne postoji realna opasnost da ti podaci u svakom trenutku budu zloupotrebljeni.
Uzimanjem otisaka prstiju radi evidencije dolaska na posao bave se već nekoliko godina državne institucije i javna preduzeća. Na taj način svoje radnike već godinama kontrolišu između ostalih Narodna banka Srbije, Beogradski sajam, JP Gradska čistoća, ali i mnogi drugi.
Da bi neko u Srbiji podigao kredit u banci, naročito stambeni, pored kompletnih podataka (matični broj, adresa, brojevi telefona, u mnogim slučajevima podaci o plaćenim računima za telefon ili komunalije i štošta drugo), imovinskog stanja i mesečnih primanja, često na uvid mora da priloži i kompletno zdravstveno stanje. Slične podatke pojedine banke traže i za ostale članove domaćinstva.
U želji da dobiju kredit građani najčešće bez pogovora daju službenicima najintimnije podatke o sebi i članovima porodice, pa čak i kad to predstavlja najgrublje zadiranje u njihovu privatnost.
“Kada sam podizala kredit morala sam da im priložim kompletan lični dosije. Tražili su bukvalno sve, u odnosu na to propitivanje popis je dečja igra“, žali se Beograđanka Nataša Popović.
Interesantno je da nam matični broj, kao i gomilu drugih ličnih podataka traže i prilikom popunjavanja ugovora o kablovskoj televiziji ili kada ulazimo u neki multilevel sistem prodaje, poput “Oriflejma". Da nam “preslišaju" lične generalije ne libe se ni radnica na šalteru privatne laboratorije ili klinike, sekretar škole u koju upisujemo dete, službenica u turističkoj agenciji kada uplaćujemo letovanje,...
Rodoljub Šabić kaže za “Press“ da je više nego očigledno da nam lične podatke uzimaju svuda, vrlo često bez ikakve potrebe.
“Prema najgrubljim procenama, u našoj zemlji zbirke podataka o ličnosti poseduje oko 300.000 subjekata - od ogromnih javnih sistema kao što su PIO i RZZO ili MUP, pa do privatnih preduzetnika. I u bankama su građani često suočeni sa zahtevima da daju informacije čiju svrhu teško mogu da razumeju“, ističe Šabić.
On upozorava da je obrada podataka o ličnosti dopuštena samo ako je predviđena zakonom ili uz pristanak osoba o čijim podacima se radi.
“Shodno tome, građanin koji sam ne želi da daje podatke, u svakoj situaciji od onog koji mu traži ima pravo i treba da zahteva da mu navede zakon na osnovu kog to traži“, izjavio je Šabić i dodao:
“Moji saradnici i ja se u praksi susrećemo sa mnogobrojnim primerima koji daju dosta razloga za zabrinutost u vezi sa odnosom prema zaštiti podataka o ličnosti.“
Predsednik Pokreta za elektronsku privatnost Aleksandar Arsenin kaže za list da građanima Srbije niko u državi, počev od zakona, ne garantuje da podaci koje ostavljaju na svakom koraku neće biti zloupotrebljeni.
“Svakoj instituciji, službi ili firmi dovoljni su samo naši osnovni podaci za obavljanje njihove delatnosti. Sve što nam traže osim toga predstavlja takozvani nepotreban višak podataka. Recimo, kada potpisujemo ugovor sa kablovskom televizijom dovoljno je da im damo broj lične karte. Ne vidim nijedan razlog zbog kog bi im bio potreban i matični broj, ali nam ga oni uredno traže. Nažalost, zakon nije u potpunosti regulisao ovu oblast, što neke institucije zloupotrebljavaju“, objašnjava za “Press“ Arsenin.
On upozorava da privatne laboratorije poseduju zdravstvene podatke koji vrlo lako mogu biti zloupotrebljeni:
(MONDO)
