Blistava učenica i matematičarka Mileva Marić do kraja života ostala je u senci slavnog supruga Alberta Ajnštajna.
Njihova ljubavna priča započela je 1896. godine kada su se upoznali na Politehničkoj školi u Cirihu gde su studirali fiziku. Mileva je bila jedina žena u klasi. Njihova ljubav bila je spoj duboke intelektualne sinergije i mladalačke strasti koja je prkosila tadašnjim društvenim normama.
U brak su stupili 1903. godine u Bernu, nakon rođenja ćerke Lizerl za koju se veruje da je ili umrla ili data na usvajanje.
U braku, koji je trajao 16 godina, dobili su sinove Hansa Alberta, koji je postao inženjer i živeo u SAD i Eduarda, nadarenog ali teško obolelog od šizofrenije. Zbog bolesti, Eduard je veći deo svog života proveo u psihijatrijskoj ustanovi u Cirihu.
Književnica Slavenka Drakulić, inspirisana fasnicantnim ženama koje su ostale u senci velikih umetnika i naučnika, napisala je roman "Mileva Ajnštajn, teorija tuge".
Veruje da je Mileva želela i karijeru i majčinstvo. Uzor joj je bila Marija Kiri, dvostruka dobitnica Nobelove nagrade i majka dve ćerke. Ipak, životne okolnosti joj nisu išle na ruku i u tome je njena tragedija.
"Albertu pripisujemo teoriju relativnosti, dok Milevi možemo pripisati samo teoriju tuge. Da bismo razumeli Milevinu situaciju, moramo imati u vidu položaj žena na kraju 19. i početkom 20. veka. Albertovi roditelji nisu odobravali njegovu vezu sa devojkom koja nije jevrejskog porekla i ona je patila zbog toga. Takođe, trudnoća joj je teško pala u situaciji kada je trebalo da diplomira, pa usmeni deo diplomskog ispita nije uspela da položi. Godine 1902. rodila je vanbračno dete, devojčicu koju je morala ostaviti kod roditelja u Titelu. Akademska zajednicala bila je zatvorena i vrlo stroga u pogledu morala i Albert nikada ne bi dobio preporuke za posao da se tada saznalo da ima vanbračno dete. U psihološki vrlo teškoj situaciji, rekla bih da bi se to danas zvalo psihološkim slomom, po drugi put je pokušala da diplomira i nije uspela, tako da je ostala bez diplome, bez koje nije mogla ostvariti karijeru naučnice", istakla je Slavenka Drakulić za MONDO.
U galeriji pogledajte fotografiju Mileve Marić sa sinom i pisma koja je slala prijateljima:
Ambicije tonu pod teretom svakodnevnice
Zahvaljujući sačuvanim pismima, znamo da je njihova rana veza bila prožeta nežnošću, ali i buntom protiv Albertove porodice.
"Upisali su fakultet sa sličnim očekivanjima i ambicijama. Zajedno su učili, čitali važna dela, pratili naučna dostignuća u struci, radili na teorijskim modelima, matematičkim proračunima. Nakon Albertovog diplomiranja, njegovog zapošljavanja u patentnom zavodu u Bernu i njena dva porođaja, putevi su počeli da im se razilaze. Društvene okolnosti, pravila, zakoni i običaji tog vremena bili su protiv njih, jer su očekivanja od muškaraca bila drugačija u odnosu na žene. Više nisu sarađivali; on je pronašao druge saradnike i u tom smislu su počeli da se udaljavaju. Milevine ambicije potonule su pod teretom svakodnevice, brige o deci i kući. Znam, zvuči vrlo banalno i poznato, ali to je snažan momenat identifikacije današnjih žena sa njom", navela je Slavenka Drakulić za MONDO.
Još u braku, Albert je počeo da se zbližava sa svojom rođakom Elzom koju je kasnije i oženio. Godine 1912. sastavio je ultimativnu listu pravila ponašanja za Milevu, a lista je uključivala održavanje odeće, tri obroka dnevno, prestanak razgovora na zahtev i odricanje od intimnih odnosa.
"To svedoči o dve važne stvari: o položaju žena tog vremena i o transformaciji jednog ravnopravnog partnerskog odnosa u onaj koji je za Milevu bio potčinjavajući. Poslao ga je u fazi kada je već dve godine bio u vezi sa rođakom Elzom i kada je gledao kako da se što pre reši Mileve. Ona je potpuno zavisila od Alberta, ali, ponosna kakva je bila, ovakve uslove ipak nije mogla da prihvati", napominje Slavenka Drakulić i dodaje da se Ajnštajn, iako već tada priznati naučnik, u ljudskom smislu nije izdigao iznad patrijarhalnih obrazaca svog vremena.
Nasuprot njemu, Mileva je bila ta koja je išla ispred doba u kojem je živela; njen povratak sa sinovima u Cirih 1914. godine bio je čin izuzetne hrabrosti kojim je svesno prihvatila težak teret samohranog majčinstva.
"Počela je da zarađuje dajući lekcije klavira, ali je i dalje zavisila od Albertove pomoći za dečake, za koju je morala da ga moli. Dakle, i dalje ju je ponižavao. Njeno psihičko stanje je u jednom trenutku bilo takvo da uopšte nije mogla da ustane iz kreveta, mesecima je bila paralizovana. Zatim ju je snašla još veća nesreća: stanje mlađeg sina, kojeg su zvali Tete, pogoršalo se kada je u pubertetu počeo da pokazuje znake mentalne bolesti", priča Drakulić.
Novac od Nobelove nagrade, koju je dobio 1921. godine, dao je Milevi, što je bilo deo njihovog brakorazvodnog ugovora iz 1919. godine. Taj novac je uglavnom iskorišćen za obezbeđivanje stambenog pitanja i lečenje njihovog bolesnog sina Eduarda u Švajcarskoj.
Drakulić ističe da je malo od njegove kasnije slave doprlo do Mileve, jer je plodove ubirala Elsa.
Tekst je objavljen u sklopu projekta "Mileva i Novi Sad: 150 godina od rođenja naučnice koja nas inspiriše", koji je sufinansiran od strane Grada Novog Sada - Gradske uprave za kulturu. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
BONUS VIDEO:
(MONDO)
