Lični lekar Josipa Broza Tita u knjizi otkriva pojedinosti iz života doživotnog predsednika SFRJ.
Profesor dr Predrag Lalević, specijalista anestezije, poznat po tome što je 17 godina bio lekar Josipa Broza Tita, napisao je knjigu "Sa Titom po svetu".
Delove ove knjige "Politika" objavljuje od danas na stranicama feljtona.
"Nisam ni imao nameru da napišem knjigu, jer sam dugo osećao otpor da lična sećanja objavim. Ali, godinama sam gledao knjige o životu predsednika Tita tako niskog, tračerskog nivoa, pa sam mislio da je, kad vam je neko poverio brigu o svom zdravlju, a to znači o svom životu, u najmanju ruku nekorektno pisati stvari iz njegovog intimnog života. Međutim, kada sam video ko sve piše knjige na tu temu, odlučio sam da objavim svoja sećanja", kaže dr Lalević za "Politiku".
Ali, ipak, prvi put saznajemo o Titu neke nepoznate detalje: da je buncao na ruskom i nemačkom jeziku, da je imao rane od ležanja u Kliničkom centru u Ljubljani, da mu je Draža Mihailović bio slaba tačka, da je svima u svojoj okolini persirao …
Dr Lalević kaže da ne smatra da je iznošenje ovih detalja uvredljivo. Detalj o dekubitalnim ranama naveo je, kaže, zbog naših ljudi koji i danas, kada im je neko bližnji u bolnici, smatraju da su te rane rezultat loše nege u bolnici. Međutim, imao ih je i doživotni predsednik SFRJ, iako je imao najsavremeniju negu: želatinski jastuk, masažu na svaka dva sata, kreme protiv dekubitisa…
Najčešće pitanje koje se postavlja dr Laleviću jeste zašto je Tito tako dugo bio na aparatima, da bi se veštački održavao u životu.
"Dok sam bio u Nemačkoj, u jednoj bolnici na specijalizaciji, prigovorili su mi da sam mrtvog čoveka držao na respiratoru. Mozak je bio živ, a to je medicinski razlog koji mi nije dozvoljavao da isključim respirator.
Druga stvar, Stane Dolanc, koji je tada bio predsednik Predsedništva SFRJ, rekao je da su tri kolone ruskih tenkova iz Bugarske došle do naše granice, mene je izdvojio i rekao mi je da je njima ne svaki dan, nego svaki sat važan, jer ima toliko posla da se obavi", kaže dr Lalević.
On dodaje da je Broz dobro zdravlje u poznom dobu, pre svega, dugovao genetici, ali da nije bio disciplinovan pacijent:
"Pušio je, Kastro mu je slao sandučiće sa najskupljim tompusima. Pio je isključivo viski "čivas", ali "tanak", sa sodom. Bio je umeren u piću, ali je zato voleo da pojede", kaže dr Lalević.
On ističe da se danas kriju detalji o lečenju državnika, a da se tek posle njihove smrti čuju svi detalji. U knjizi je pomenuo i političare koji su se uvek nalazili oko Tita.
Najveći pozitivan utisak, kaže, na njega su ostavili Mirko Tepavac i Marko Nikezić.
"Nikezić je, na primer, na kraju večere, od kojih su neke bile pripremljene u njegovu čast ili su organizovane u sreskim komitetima, uvek tražio da plati svoj račun.
Govorio je da će nabrojati sve što je naručio i da neće otići dok ne dobije račun", priseća se dr Lalević.
Odnos Jovanke i Tita, u vreme dok su zajedno putovali, do 1977. godine, dr Lalević ocenjuje kao – skladan i tolerantan. Jovanku, kaže, nikad nije lečio, a poslednji put imao je priliku da je vidi na – Titovoj sahrani.
"Nikada preda mnom nije pričao o tom razlazu. Nikada nisam prisustvovao političkim razgovorima i susretima sa saradnicima. Sa Titom je na "ti" bilo vrlo malo ljudi, možda članovi prvog Centralnog komiteta SK, na primer Bakarić, dok su mu Đuro Pucar, Lazar Koliševski, Koča Popović persirali", seća se dr Lalević.
"Kada sam počeo da radim kao Titov lekar, general iz obezbeđenja me je pitao šta čitam. Odgovorio sam da čitam "Politiku" i "Nin", priča dr Lalević.
"Reći ćete supruzi da vam čuva novine dok ste na putovanju, pa kad se vratite, pročitajte novine i to što ste pročitali – to ste čuli i videli. Nikakve beleške, rekao mi je je general iz obezbeđenja", objašnjava dr Lalević za "Politiku" kako mu je sugerisano šta će smeti da priča porodici i prijateljima po povratku sa brojnih Brozovih putovanja.
(MONDO)
Delove ove knjige "Politika" objavljuje od danas na stranicama feljtona.
"Nisam ni imao nameru da napišem knjigu, jer sam dugo osećao otpor da lična sećanja objavim. Ali, godinama sam gledao knjige o životu predsednika Tita tako niskog, tračerskog nivoa, pa sam mislio da je, kad vam je neko poverio brigu o svom zdravlju, a to znači o svom životu, u najmanju ruku nekorektno pisati stvari iz njegovog intimnog života. Međutim, kada sam video ko sve piše knjige na tu temu, odlučio sam da objavim svoja sećanja", kaže dr Lalević za "Politiku".
Ali, ipak, prvi put saznajemo o Titu neke nepoznate detalje: da je buncao na ruskom i nemačkom jeziku, da je imao rane od ležanja u Kliničkom centru u Ljubljani, da mu je Draža Mihailović bio slaba tačka, da je svima u svojoj okolini persirao …
Dr Lalević kaže da ne smatra da je iznošenje ovih detalja uvredljivo. Detalj o dekubitalnim ranama naveo je, kaže, zbog naših ljudi koji i danas, kada im je neko bližnji u bolnici, smatraju da su te rane rezultat loše nege u bolnici. Međutim, imao ih je i doživotni predsednik SFRJ, iako je imao najsavremeniju negu: želatinski jastuk, masažu na svaka dva sata, kreme protiv dekubitisa…
Najčešće pitanje koje se postavlja dr Laleviću jeste zašto je Tito tako dugo bio na aparatima, da bi se veštački održavao u životu.
"Dok sam bio u Nemačkoj, u jednoj bolnici na specijalizaciji, prigovorili su mi da sam mrtvog čoveka držao na respiratoru. Mozak je bio živ, a to je medicinski razlog koji mi nije dozvoljavao da isključim respirator.
Druga stvar, Stane Dolanc, koji je tada bio predsednik Predsedništva SFRJ, rekao je da su tri kolone ruskih tenkova iz Bugarske došle do naše granice, mene je izdvojio i rekao mi je da je njima ne svaki dan, nego svaki sat važan, jer ima toliko posla da se obavi", kaže dr Lalević.
On dodaje da je Broz dobro zdravlje u poznom dobu, pre svega, dugovao genetici, ali da nije bio disciplinovan pacijent:
"Pušio je, Kastro mu je slao sandučiće sa najskupljim tompusima. Pio je isključivo viski "čivas", ali "tanak", sa sodom. Bio je umeren u piću, ali je zato voleo da pojede", kaže dr Lalević.
On ističe da se danas kriju detalji o lečenju državnika, a da se tek posle njihove smrti čuju svi detalji. U knjizi je pomenuo i političare koji su se uvek nalazili oko Tita.
Najveći pozitivan utisak, kaže, na njega su ostavili Mirko Tepavac i Marko Nikezić.
"Nikezić je, na primer, na kraju večere, od kojih su neke bile pripremljene u njegovu čast ili su organizovane u sreskim komitetima, uvek tražio da plati svoj račun.
Govorio je da će nabrojati sve što je naručio i da neće otići dok ne dobije račun", priseća se dr Lalević.
Odnos Jovanke i Tita, u vreme dok su zajedno putovali, do 1977. godine, dr Lalević ocenjuje kao – skladan i tolerantan. Jovanku, kaže, nikad nije lečio, a poslednji put imao je priliku da je vidi na – Titovoj sahrani.
"Nikada preda mnom nije pričao o tom razlazu. Nikada nisam prisustvovao političkim razgovorima i susretima sa saradnicima. Sa Titom je na "ti" bilo vrlo malo ljudi, možda članovi prvog Centralnog komiteta SK, na primer Bakarić, dok su mu Đuro Pucar, Lazar Koliševski, Koča Popović persirali", seća se dr Lalević.
"Kada sam počeo da radim kao Titov lekar, general iz obezbeđenja me je pitao šta čitam. Odgovorio sam da čitam "Politiku" i "Nin", priča dr Lalević.
"Reći ćete supruzi da vam čuva novine dok ste na putovanju, pa kad se vratite, pročitajte novine i to što ste pročitali – to ste čuli i videli. Nikakve beleške, rekao mi je je general iz obezbeđenja", objašnjava dr Lalević za "Politiku" kako mu je sugerisano šta će smeti da priča porodici i prijateljima po povratku sa brojnih Brozovih putovanja.
(MONDO)
