Prvi osnovni sud u Beogradu pokrenuo je postupak za utvrđivanje smrti komandanta Kraljevske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića, izjavila je portparol suda Goradana Vuković.
Postupak je pokrenut na predlog udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima i Srpske liberalne stranke koji su predlagači i njegove rehabilitacije, za koju se postupak vodi pred Višim sudom u Beogradu, jer nema pisanih tragova i dokaza da je Mihailović mrtav, odnosno streljan.
Bez tog dokaza, Viši sud ne može da odluči o zahtevu za njegovu rehabilitaciju, odnosno da poništi presudu od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, pošto nema zvaničnih podataka o tome gde je i kada pogubljen i sahranjen.
Vukovićeva je ukazala da je, u skladu sa Zakonom o vanparničnom postupku, nadležni sudija zatražio od Centra za socijalni rad da Mihailoviću postavi staraoca, od Ministarstva odbrane njegov lični dosije, kao i izvod iz knjiga rođenih.
Od udruženja koja su podnela predlog sud je zatražio da uplate novac za objavljivanje oglasa sa pozivom da se jave sudu svi koji znaju nešto o njegovoj smrti, dodala je Vukovićeva.
Pošto se obave navedene radnje sud će u skladu sa procedurom, na oglasnoj tabli suda, u "Službenom glasniku", kao i u mestu Mihailovićevog poslednjeg prebivališta objaviti oglas u kome će navesti sve poznate okolnosti i pozvati sve koji znaju nešto o njegovoj smrti da mu se jave.
Po isteku roka od 30 dana sud bi trebalo da utvrdi sve okolnosti slučaja i donese rešenje kojim bi Mihailović mogao da bude proglašen mrtvim.
Shodno Zakonu o vanparničnom postupku, za mrtvog se može proglasiti osoba o čijem životu nije bilo nikakvih vesti u poslednjih pet godina, a od čijeg rođenja je prošlo više od 70 godina.
Za mrtvu se može proglasiti i osoba koja je nestala u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru, poplavi, zemljotresu, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti šest meseci.
Osobe koje su nestale u toku rata, a o čijem se životu ništa nije znelo godinu dana od kako su prestala ratna dejstva, takođe se mogu proglasiti za umrle.
Tokom postupka za rehabilitaciju, koji traje više od godinu dana, ni predlagači rehabilitacije niti sud nisu uspeli da pribave dokaz o Mihailovićevoj smrti, od Bezbednosno-informativne agencije, Istorijskog arhiva i matičara opštine Ivanjica u kojoj je Mihailović rođen.
Jedini trag o Mihajlovićevoj smrti, koji su sudu dostavili predlgači, jeste izveštaj lista "Borba" koji je 18. jula 1946. objavio da je nad Mihailovićem izvršena smrtna kazna streljanjem, dan ranije.
Državna komisija za tajne grobnice streljanih posle Drugog svetskog rata utvrdila je da je Mihailović streljan na Adi Ciganliji 17. jula 1946. godine.
Poništenje presude od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, kao i vraćanje građanskih prava, zahtevom za rehabilitaciju zatražio je njegov unuk Vojislav Mihailović, koji nije prisustvovao nijednom održanom ročištu.
Pridružili su mu se Srpska liberalna stranka, s akademikom Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi. Predlagači zahteva tvrde da Mihailović nije imao pravo na odbranu i nije video svog advokata do početka suđenja. Tkođe, nije imao ni pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje.
Zahtevom za rehabilitaciju zatraženo je poništenje presude kojom je Mihailović osuđen na smrt i kojom su mu prethodno oduzeta sva građanska prava.
Mihailović je, dva dana po donošenju sporne presude, 17. jula 1946. godine streljan kao državni neprijatelj "broj jedan".
Državna komisija utvrdila je da je Mihajlović ubijen na Adi Ciganliji, ali sumnja da su njegove kosti kasnije prenete u sekundarnu grobnicu, najverovatnije na Ratno ostrvo, kako bi se onemogućilo da ikad budu pronađene.
(Tanjug)
Bez tog dokaza, Viši sud ne može da odluči o zahtevu za njegovu rehabilitaciju, odnosno da poništi presudu od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, pošto nema zvaničnih podataka o tome gde je i kada pogubljen i sahranjen.
Vukovićeva je ukazala da je, u skladu sa Zakonom o vanparničnom postupku, nadležni sudija zatražio od Centra za socijalni rad da Mihailoviću postavi staraoca, od Ministarstva odbrane njegov lični dosije, kao i izvod iz knjiga rođenih.
Od udruženja koja su podnela predlog sud je zatražio da uplate novac za objavljivanje oglasa sa pozivom da se jave sudu svi koji znaju nešto o njegovoj smrti, dodala je Vukovićeva.
Pošto se obave navedene radnje sud će u skladu sa procedurom, na oglasnoj tabli suda, u "Službenom glasniku", kao i u mestu Mihailovićevog poslednjeg prebivališta objaviti oglas u kome će navesti sve poznate okolnosti i pozvati sve koji znaju nešto o njegovoj smrti da mu se jave.
Po isteku roka od 30 dana sud bi trebalo da utvrdi sve okolnosti slučaja i donese rešenje kojim bi Mihailović mogao da bude proglašen mrtvim.
Shodno Zakonu o vanparničnom postupku, za mrtvog se može proglasiti osoba o čijem životu nije bilo nikakvih vesti u poslednjih pet godina, a od čijeg rođenja je prošlo više od 70 godina.
Za mrtvu se može proglasiti i osoba koja je nestala u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru, poplavi, zemljotresu, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti šest meseci.
Osobe koje su nestale u toku rata, a o čijem se životu ništa nije znelo godinu dana od kako su prestala ratna dejstva, takođe se mogu proglasiti za umrle.
Tokom postupka za rehabilitaciju, koji traje više od godinu dana, ni predlagači rehabilitacije niti sud nisu uspeli da pribave dokaz o Mihailovićevoj smrti, od Bezbednosno-informativne agencije, Istorijskog arhiva i matičara opštine Ivanjica u kojoj je Mihailović rođen.
Jedini trag o Mihajlovićevoj smrti, koji su sudu dostavili predlgači, jeste izveštaj lista "Borba" koji je 18. jula 1946. objavio da je nad Mihailovićem izvršena smrtna kazna streljanjem, dan ranije.
Državna komisija za tajne grobnice streljanih posle Drugog svetskog rata utvrdila je da je Mihailović streljan na Adi Ciganliji 17. jula 1946. godine.
Poništenje presude od 15. jula 1946. godine, kojom je Mihailović osuđen na smrt streljanjem, kao i vraćanje građanskih prava, zahtevom za rehabilitaciju zatražio je njegov unuk Vojislav Mihailović, koji nije prisustvovao nijednom održanom ročištu.
Pridružili su mu se Srpska liberalna stranka, s akademikom Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov i drugi. Predlagači zahteva tvrde da Mihailović nije imao pravo na odbranu i nije video svog advokata do početka suđenja. Tkođe, nije imao ni pravo na nepristrasan sud, a optužnica mu je uručena sedam dana pred suđenje.
Zahtevom za rehabilitaciju zatraženo je poništenje presude kojom je Mihailović osuđen na smrt i kojom su mu prethodno oduzeta sva građanska prava.
Mihailović je, dva dana po donošenju sporne presude, 17. jula 1946. godine streljan kao državni neprijatelj "broj jedan".
Državna komisija utvrdila je da je Mihajlović ubijen na Adi Ciganliji, ali sumnja da su njegove kosti kasnije prenete u sekundarnu grobnicu, najverovatnije na Ratno ostrvo, kako bi se onemogućilo da ikad budu pronađene.
(Tanjug)
