Radnici su nekad za šest plata mogli da kupe auto, a danas 80 odsto prosečne plate troše na hranu i račune, piše Kurir u mini analizi četiri poslednje decenije iz ugla zaposlenog.
Kad će se vratiti sedamdesete, pitaju se zaposleni u Srbiji dovoljno stari da se sećaju "zlatnog doba" ovdašnjeg socijalizma.
O kvalitetu života iz sedamdesetih godina prošlog veka današnji radnici mogu samo da maštaju! Tad su najbolje živeli, krediti su bili jeftini, kupovali su automobile, placeve, išli na letovanje..., piše Kurir.
Zaposleni danas 80 odsto plate troše na hranu i račune, a kako tvrde njihovi sindikalni predstavnici, do toga je došlo zbog propasti privrede i industrijske proizvodnje.
Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, smatra da je za propast srpskog radnika najzaslužnija loša privatizacija.
Za radnike je najbolje bilo sedamdesetih, kad su imali pristojna primanja, mogli su da školuju decu, imali su stanove, bili su poštovani. Sunovrat srpske privrede počeo je osamdesetih godina, da bi kroz hiperinflaciju devedesetih i posle 2002. godine došlo do potpunog kolapsa.
"Jedna potpuno pogrešna privatizacija, povezana s korupcijom, krađom i pranjem novca, dovela je do uništavanja firmi - kaže Orbović.
Branislav Čanak, lider UGS Nezavisnost, kaže da je nekad za šest plata mogao da kupi automobil.
"Sad se ni plate ne isplaćuju, ništa ne funkcioniše", kaže Čanak.
Da se radnicima ne piše dobro u skorije vreme, smatra i ekonomista Goran Nikolić.
"Zaposlenost u Srbiji nastaviće da se smanjuje u narednom periodu. Kad je reč o platama, teško da će situacija biti bolja, imajući u vidu relativno loše pokazatelje stanja domaće ekonomije", kaže Nikolić.
Ranka Savić, predsednica ASNS, priseća se da su nekad radnici živeli bolje od kolega u susednim socijalističkim zemljama.
"Sedamdesetih pa sve do 1985. godine živeli smo kao zapadnoevropski radnici. Išli smo na letovanja i zimovanja s decom besplatno ili za male pare. Imali smo domaće banke i bez problema uzimali kredite s razumnim kamatama. Onda su došli ratovi, hiperinflacija, bombardovanje", ističe Savićeva.
Prema prosečnim platama u regionu lepo se vidi koliko je nisko pao srpski radnik, kao i otprilike koliko se Srbija u tranziciji primakla zemljama EU.
Prosečna zarada u Sloveniji je 988 evra, u Hrvatskoj je 27 odsto manja, a u Crnoj Gori je to tek polovina slovenačke.
Po ekonomskim parametrima sledeća bi trebalo da bude Srbija ali ne i po plati zaposlenih jer se na ovoj tabeli Kurira ispred nje nalaze i zaposleni u BiH na 42 odsto slovenačke zarade i Albanci na 38 odsto.
Srbija je na tabeli pretposlednja, jer 362 evra kolika je prosečna plata, što je nešto više od trećine plate jednog "prosečnog" Slovenca, bolje je samo od makedonskih 338 evra.
Kurir daje i decenijski pregled "radničkog stanja" u proteklih četrdesetak godina.
"Veselih sedamdesetih" prosečna plata je bila 300 do 500 zapadnonemačkih maraka, mladi su posao dobijali i sa dvadeset godina, kupovali su se automobili i placevi, krediti su se otplačivali bez problema a letovalo se na moru svake godine.
Devedesete su počele sa platom od 550 maraka i povoljnim kreditima za automobile ali su se nastavile krahom dinara, hipreinflacijom u kojoj se platom moglo kupiti kilogram jabuka.
Dvehiljaditih se dinar (politički) stabilizuje, plata je 150 evra, kreće privatizacija i višak radnika u dobrim preduzećima ostaje bez posla a u lošim firmama ili sa lošim novim "gazdama", otkaz dobijaju svi zaposleni.
Danas je plata 360 evra (mart 2012.), ali tri četvrtine odlazi na hranu. Kredita ima ali su kamate zelenaške. Veliki broj ljudi nema svoj krov nad glavom a nezaposlenih radnika je oko milion.
(MONDO)
O kvalitetu života iz sedamdesetih godina prošlog veka današnji radnici mogu samo da maštaju! Tad su najbolje živeli, krediti su bili jeftini, kupovali su automobile, placeve, išli na letovanje..., piše Kurir.
Zaposleni danas 80 odsto plate troše na hranu i račune, a kako tvrde njihovi sindikalni predstavnici, do toga je došlo zbog propasti privrede i industrijske proizvodnje.
Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, smatra da je za propast srpskog radnika najzaslužnija loša privatizacija.
Za radnike je najbolje bilo sedamdesetih, kad su imali pristojna primanja, mogli su da školuju decu, imali su stanove, bili su poštovani. Sunovrat srpske privrede počeo je osamdesetih godina, da bi kroz hiperinflaciju devedesetih i posle 2002. godine došlo do potpunog kolapsa.
"Jedna potpuno pogrešna privatizacija, povezana s korupcijom, krađom i pranjem novca, dovela je do uništavanja firmi - kaže Orbović.
Branislav Čanak, lider UGS Nezavisnost, kaže da je nekad za šest plata mogao da kupi automobil.
"Sad se ni plate ne isplaćuju, ništa ne funkcioniše", kaže Čanak.
Da se radnicima ne piše dobro u skorije vreme, smatra i ekonomista Goran Nikolić.
"Zaposlenost u Srbiji nastaviće da se smanjuje u narednom periodu. Kad je reč o platama, teško da će situacija biti bolja, imajući u vidu relativno loše pokazatelje stanja domaće ekonomije", kaže Nikolić.
Ranka Savić, predsednica ASNS, priseća se da su nekad radnici živeli bolje od kolega u susednim socijalističkim zemljama.
"Sedamdesetih pa sve do 1985. godine živeli smo kao zapadnoevropski radnici. Išli smo na letovanja i zimovanja s decom besplatno ili za male pare. Imali smo domaće banke i bez problema uzimali kredite s razumnim kamatama. Onda su došli ratovi, hiperinflacija, bombardovanje", ističe Savićeva.
Prema prosečnim platama u regionu lepo se vidi koliko je nisko pao srpski radnik, kao i otprilike koliko se Srbija u tranziciji primakla zemljama EU.
Prosečna zarada u Sloveniji je 988 evra, u Hrvatskoj je 27 odsto manja, a u Crnoj Gori je to tek polovina slovenačke.
Po ekonomskim parametrima sledeća bi trebalo da bude Srbija ali ne i po plati zaposlenih jer se na ovoj tabeli Kurira ispred nje nalaze i zaposleni u BiH na 42 odsto slovenačke zarade i Albanci na 38 odsto.
Srbija je na tabeli pretposlednja, jer 362 evra kolika je prosečna plata, što je nešto više od trećine plate jednog "prosečnog" Slovenca, bolje je samo od makedonskih 338 evra.
Kurir daje i decenijski pregled "radničkog stanja" u proteklih četrdesetak godina.
"Veselih sedamdesetih" prosečna plata je bila 300 do 500 zapadnonemačkih maraka, mladi su posao dobijali i sa dvadeset godina, kupovali su se automobili i placevi, krediti su se otplačivali bez problema a letovalo se na moru svake godine.
Devedesete su počele sa platom od 550 maraka i povoljnim kreditima za automobile ali su se nastavile krahom dinara, hipreinflacijom u kojoj se platom moglo kupiti kilogram jabuka.
Dvehiljaditih se dinar (politički) stabilizuje, plata je 150 evra, kreće privatizacija i višak radnika u dobrim preduzećima ostaje bez posla a u lošim firmama ili sa lošim novim "gazdama", otkaz dobijaju svi zaposleni.
Danas je plata 360 evra (mart 2012.), ali tri četvrtine odlazi na hranu. Kredita ima ali su kamate zelenaške. Veliki broj ljudi nema svoj krov nad glavom a nezaposlenih radnika je oko milion.
(MONDO)
