Navodnjavanje poljoprivrednog zemljišta u Srbiji je izuzetno malo, a sistemi za zalivanje su u funkciji na samo 0,5 do 0,6 odsto obradivog zemljišta, izjavila je profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Ružica Stričević.
Navodnjavanje poljoprivrednog zemljišta u Srbiji je izuzetno malo, a sistemi za zalivanje su u funkciji na samo 0,5 do 0,6 odsto obradivog zemljišta, izjavila je profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Ružica Stričević.Ona je ta Tanjug precizirala da se u Srbiji navodnjava samo 30.000 do 40.000 hektara, od 4,7 miliona hektara obradivog zemljišta.
U to nisu uračunate bašte i mali broj novih sistema za navodnjavanje, medjutim, i kada bi sve to bilo uključeno, procenat zemljišta koje se navodnjava ne bi bio veći od jedan odsto, objasnila je Stričevićeva, koja predaje na Katedri za navodnjavanje, odvodnjavanje i konzervaciju zemljišta.
Prema njenim rečima, do pre desetak godina Srbija je, uključujući i Kosovo i Metohiju, navodnjavala 190.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega je izvan Kosova navodnjavano 120.000 hektara.
Stričevićeva je ukazala da se u Vojvodini navodnjava veća površina nego u centralnoj Srbiji, a povrtarske kulture navodnjavaju se i u Mačvi, Pomoravlju, području oko Leskovca i u Negotinskoj niziji.
Ona je navela i da u Srbiji u proteklih 15 godina nije bilo većih ulaganja u sisteme za navodnjavanje, tako da je njihova starost preko 25 godina.
Stričevićeva je ukazala da se povrće ne može gajiti bez navodnjavanja, dodavši da se u našoj zemlji ono uglavnom i navodnjava jer se to poljoprivrednicima isplati.
Navodnjavanje voća je, takodje, isplativo jer se time obezbedjuju krupniji i lepši plodovi koji imaju višu cenu, a prinosi se povećavaju za 30 do 50 odsto. Takodje, navodnjavaju se i semenski kukuruz, soja, i suncokret jer se tako dobija kvalitetnije seme.
Ulaganje u navodnjavanje ratarskih kultura je prilično nesigurno, jer jedne godine može da se isplati, a zatim da tri do četiri godine bude neisplativo.
Prema oceni Starčevićeve, navodnjavanjem se prinosi ratarskih kultura povećavaju 30 do 50 odsto, a nekih godina i 70 odsto.
Ona smatra da bi, u cilju uvodjenja navodnjavanja na većoj površini, trebalo da budu rešena brojna pitanja na makro planu, i da bi zemljište trebalo da bude ukrupnjeno jer se navodnjavanje malih površina, osim u povrtarstvu, ne isplati.
Pri uvodjenju navodnjavanja moglo bi da pomogne i udruživanje farmera kojima bi država trebalo da obezbedi povoljne kredite za nabavku sistema.
Ulaganje u sistem za navodnjavanje zbog većih prinosa zahteva i veće ulaganje u zaštitu bilja, kupovinu veće količine mineralnih djubriva i semena, dodatnu radnu snagu i plasman povećanih prinosa, a zbog nesigurnog tržišta i negarantovanih cena mali broj proizvodjača se usudjuje da ulaže u njihovu nabavku.
Stričevićeva ističe da je oprema za navodnjavanje u Srbiji skuplja nego u okolnim zemljama, jer je mala konkurentnost, a neizvesnost u prodaji sistema za navodnjavanje dodatno utiče na formiranje visokih cena opreme.
Medjutim, stabilna poljoprivredna proizvodnja, kako je ocenila, moguća je samo uz primene meliorativnih mera, od kojih su najznačajnije odvodnjavanje i navodnjavanje.
Stričevićeva je navela primer Izraela, u kome se zaliva celokupna poljoprivredna površina, tako da je čak i deo nekadašnje pustinje, uz primenu meliorativnih mera, postao obradiva zemlja.
Prema njenim rečima, sve zemlje u okruženju zalivaju procentualno veće površine, a za uporedjivanje sa našom zemljom najbolje je zbog sličnih klimatskih i zemljišnih uslova uzeti primer Madjarske, koja navodnjava pet odsto, Rumunije sa 10 do 16 odsto, ili Hrvatske, koja zaliva 7,5 odsto poljoprivredne površine.
Južniji susedi imaju veće potrebe za navodnjavanjem, a manje za odvodnjavanjem, tako da zalivaju još veće površine, i to Bugarska 18 odsto i Albanija preko 60 odsto.
(Tanjug)
