MONDO: Gej i strejt u borbi za ista prava

M.R. ima 22 godine, rođen je u malom mestu u unutrašnjosti Srbije. Živi i studira u Beogradu. Tiho priča, malo govori i deluje stidljivo, a njegova priča je snažna. iskrena i potresna. On pripada onom većem delu LGBT populacije u Srbiji koji u strahu od okoline krije svoju seksualnost i pretvara se da je po merilima većine "normalan".

Mina je mlada, lepa, uspešna, odlučna. Zna šta hoće i za to se bori. A ne bori se za sebe – bori se za druge, za svoje LGBT prijatelje i sve ostale koji su drugačiji. Zapravo, tako se bori za sebe i sve nas - za bolje i harmoničnije društvo.

Velika je razlika između "open" geja, tj. homoseksualca koji se javno deklariše i onog koji se još nije "autovao", koji još nije javno iskazao svoje seksualno opredeljenje.

Ove prve svi znamo. Oni organizaju Prajd, učestvuju u javnim polemikama gde se bore za prava LGBT osoba, traže svoje mesto u politici... Oni su onaj malobrojni deo LGBT populacije u Srbiji koje prepoznajemo i oni su prvi na udaru homofoba.

Međutim, mnogo je više onih koji svoju seksualnost kriju, ne poveravaju se ni najbližim osobama i vode svoje lične borbe dok konačno ne izađu iz paralelnog života u stvarni svet, ako se ikada na to odluče.

Jedan od nih je M.R. (22). Dobar student, omiljeni prijatelj, "dobro dete", (ali) gej.

To niko ne zna osim njegove sestre i desetak najbližih drugarica. Za MONDO kaže da mu je njihova podrška od velikog značaja i da im je veoma zahvalan na tome.

Najteže mu ipak pada što mora da se skriva od roditelja, zapravo što dve osobe koje voli beskrajno mora da laže:

"Najviše me muči strah od reakcije mojih roditelja ako bi saznali da sam gej. To su osobe koje najviše volim i ne želim da ih povredim i razočaram. To je ujedno i glavni razlog zbog kog nisam autovan. Ne mogu da zamislim život bez njih i njihovo odbijanje bi me jako povredilo. Sa druge strane, osećam grižu savesti zato što ih lažem o sebi", priča M.R.

Kaže da mu je pao kamen sa srca kada je uspeo da se poveri prijateljima jer je do tada imao problem u komunikaciji:

"Veliki problem mi je predstavljalo skrivanje od prijatelja dok im nisam priznao. Uvek sam izbegavao razgovore o ljubavnom životu, krio određena interesovanja za koja znam da ih ne smatraju tipičnim muškim i smišljao razne izgovore da opravdam to što se ne ponašam prema devojkama kao što su očekivali. Bio sam veoma zatvoren i povučen ali povrh svega usamljen jer ni sa kim nisam mogao da budem otvoren o svemu. Nisam bio ja, već sam glumio društveno prihvaćenu verziju mene da bih izbegao osuđivanje", objašnjava M.R.

Na pitanje da li misli da bi na fakultetu mogao da ima problema ako bi "priznao" da je gej, M. R. veruje da ne bi, ali ima i dobar razlog zašto o tome ne govori - tako je vaspitan:

"Studenti su dosta zrelije osobe od srednjoškolaca i ne verujem da bi bilo fizičkog nasilja ili težih oblika verbalnog zlostavljanja. Uostalom, nisam sa svim kolegama u takvom odnosu da mogu sa njima da pričam o svim detaljima mog života. Čak i autovan ne bih delio sa njima detalje o mom ljubavnom životu ne zbog straha od osuđivanja, već zato što to smatram nečim što se deli samo sa najbližim prijateljima."

Veruje da bi mu život bio mnogo lakši kada bi mogao slobodno da izrazi svoju seksualnsot, ali i da to nikada ne bi "zloupotrebio" u javnosti:

"Prvenstveno bi se promenio moj odnos sa roditeljima i prijateljima a, kasnije, i kolegama na poslu. Veze bi takođe bile lakše jer trenutno postoji velika razlika u ponašanju strejt i gej parova u javnosti. Ne kažem da bih eksponirao svoja osećanja prema partneru u javnosti, ali bi saznanje da ponekad mogu da se ponašam kao da sam u strejt vezi bez osude, bilo oslobođenje od stalne napetosti", kaže M. R.

On ipak još nije spreman da se javno izjasni kao gej i objašnjava koliko je to težak proces:

"Svestan sam da idealni uslovi ne postoje i da se stvari uglavnom ne odvijaju planiranim tokom, ali čak i oni koje ja želim nisu mogući. Jedini realni uslovi su da završim fakultet i da se zaposlim. Voleo bih da je veća tolerancija prema LGBT osobama u Beogradu i, još bitnije, u mom rodnom gradu, jer bi autovanje imalo posledica po život mojih roditelja čak i ako bi prihvatili moje opredeljenje."

Ipak, opet najviše brine za roditelje:

"U sredini u kojoj žive je homofobija veoma izražena. Iako ja ne živim tamo, glasine se brzo rašire i okolina bi ubrzo promenila ponašanje prema njima. Ogovaranja, optužujući pogledi i šaputanja kao i dobacivanje opaski na ulici nisu strani tamošnjim stanovnicima. Ne želim da budem uzrok toga tako da bih se autovao samo ako bih znao da će taj čin imati posledice samo po moj život, ničiji više", objašnjava.

Kaže da na žalost nije u prilici da često putuje, ali veruje da bi u nekoj sredini u inostranstvu, gde postoji tolerancija prema LGBT osobama, mogao da se opusti.

"Doduše, bilo bi mi potrebno vremena da se prilagodim novootkrivenoj slobodi i posle bi bilo teško vratiti se u Srbiju."

M. R. neće ići u Prajd šetnju i ako bude bila održana u subotu, jer ne voli takve događaje.

"Poštujem pravo i želju drugih LGBT osoba da učestvuju u Paradi ali ja ne volim takve događaje. Nikada nisam bio na Prajdu. Čestitam učesnicima na hrabrosti da se tako javno suoče sa osuđivanjem i homofobijom, ali ja ne bih učestvovao na takvom događaju, bez obzira na promene u Srbiji. Smatram da postoje drugi načini za borbu za prava LGBT populacije koji bi bili efikasniji kod nas."

Na pitanje da li je pravično prema šačici LGBT entuzijasta i heteroseksualaca koji se bore za prava ugroženih da na svoja pleća preuzmu borbu i za njegova prava, M.R. prihvata kritiku, ali napominje da svaka LGBT osoba mora sa tim da se izbori na svoj način.

"Svako od nas se treba izboriti za sebe ali ja tu borbu vidim drugačije. Prava borba nije u jednom danu u godini na javnoj manifestaciji, već u konstantnom suočavanju sa osuđivanjem u svakodnevnom životu pojedinca. Naravno, prvi korak bi bio autovanje", kaže M.R. koji se sa sobom još bori da izvede taj prvi korak.

Mina Pejić (29), psihološkinja, doktorandkinja Filozofskog fakulteta u Beogradu i asistentkinja na Fakultetu za medije i komunikacije, nije gej, ali će ići u Prajd šetnju.

Učestvovala je u organizaciji Prajda od 2009. do 2011. godine i tvrdi da nije neobično da se iako heteroseksualka bori za prava LGBT populacije .

"Ovde se ne radi o interesima jedne manjinske grupe, nego o vrednostima čitavog društva u kojem svi živimo. Uključila sam se u organizaciju Prajda zato što mislim da oni koji trenutno nisu diskriminisani po nekom osnovu, u ovom slučaju seksualnom opredeljenju, imaju građansku dužnost da pomognu onima koji to jesu. Radi se o elementarnoj solidarnosti", objašnjava Mina i veruje da je će Prajda u subotu ipak biti jer je naša policija jako efikasna i može da omogući da bilo koji javni događaj protekne bez incidenata.

Mina objašnjava i zašto je održavanje šetnje važno i šta se sve promenilo od prvog Prajda do danas:

"Najveći pomak vidim u tome da LGBT tema više nije tabu. O njoj se govori u medijima, u školama, na pijaci. Ono što se još uvek nije promenilo jeste činjenica da mnogi ljudi i dalje podržavaju nasilje usmereno na LGBT zajednicu i one koji ih podržavaju."

Kao pozitivan pomak navodi i obećanje Branka Ružića i Tanje Miščević da će doći u šetnju.

"Jako je važno da političari pruže ne samo deklarativnu podršku, nego da se i pojave na skupu. Makar oni koji u svojim obraćanjima ističu poštovanje ljudskih prava i evropskih vrednosti", kaže Mina.

Na pitanje da li je LGBT populacija u Srbiji ipak razjedinjena, jer su sa jedne strane organizatori Prajda, sa druge Predrag Azdejković koji vodi samostalne kampanje, dok je Boris Milićević ušao u političke vode, Mina tvrdi da to nije razjedinjenost, već različitost.

"Potpuno je očekivano da unutar jednog širokog pokreta postoje organizacije i pojedinci koji se ne slažu međusobno po svim pitanjima. Zajedničko svima njima jeste prihvatanje različitosti i tolerancije, pa ne vidim zbog čega bi razlike među akterima ukazivale na razjedinjenost."

Ukazuje i šta sve mora da se promeni u Srbiji da bi LGBT osobe konačno ostvarile svoja osnovna ljudska prava, ali napominje i da su učinjeni neki pomaci:

"Pravni okvir već postoji u Srbiji, polazeći od Ustava pa preko zakona, ali ono što izostaje jeste njihova dosledna primena od strane države. Država je jedina koja može da garantuje ljudska prava i zbog toga je njena uloga ključna. Međutim, da nije bilo građanskog društva i međunarodne zajednice, pitanje je da li bi se išta promenilo. Bez države nema bezbednosti na ulicama, ali vrednosni sistem dobrim delom dolazi iz civilnog društva."

Prema njenim rečima i međunarodna zajednica uticala je na definisanje politike Srbije prema kršenju ljudskih prava i ne smatra da se na Srbiju vrši manji pritisak zbog tog problema, nego zbog Kosova ili Haškog tribunala.

"Tačno je da neke zemlje veći akcenat stavljaju na teme kao što je Kosovo, ali postoje i brojne zapadne zemlje koje svoje delovanje usmeravaju na teme kao što su ljudska prava, zaštita životne sredine i socijalna politika. Međutim naši mediji više su fokusirani na temu Kosova, pa se stiče utisak da je ta tema međunarodnoj zajednici najvažnija. "

Minu ne iznenađuje stav SPC prema LGBT populaciji, jer je to ipak "po definiciji konzervativna ustanova i najsporije menja svoje vrednosti pa je teško očekivati tako brzu promenu stava u vezi sa LGBT temama."

"Ipak, crkva treba da osudi nasilje pošto je ono suprotno fundamentalnim vrednostima hrišćanstva", napominje Mina.

Ne slaže se da je spot za ovogodišnji Prajd "utopistički" i tvrdi da je naprotiv, vrlo realan, ali da to i dalje zavisi samo od države:

"Kada bi postojala spremnost u državi, Prajd bi mogao da prođe kao bilo kakav javni skup građana. Da li će to biti tako ove godine, ostaje da se vidi", kaže Mina.