Da li će dete da se bavi sportom i nešto trenira odavno nije stvar afiniteta, već dubine džepa roditelja.
Do pre samo desetak godina u Srbiji su deca mogla da bezbrižno biraju sport kojim će se baviti i gde će se njime baviti. U školi je mališan mogao da ide na odbojkašku, rukometnu ili košarkašku sekciju, i da se oproba u stonom tenisu ili karateu u susednoj, pa da nastavi sa odabranim sportom u "pravom klubu".
Danas na tim istim, a i mnogim novim, školama imate samo oglasne postere raznoraznih "škola" odbojke, košarke, tekvondoa... gde se za "određenu novčanu nadoknadu" rekreacijom i prvim sportskim koracima uči u fiskulturnoj sali "sopstvene" škole ili čak na školskom bazenu.
Umesto nekadašnje simbolične klupske članarine dečije bavljenje sportom sada više nije mali trošak. Ukoliko žele da im se dete zdravo razvija i ide na plivanje, da šutira loptu na gol ili baca u koš, roditilj će morati da mesečno odvoji od tri do pet hiljada dinara.
Problem postaje još bolniji ako treba odlučiti da li za bavljenje sportom ohrabriti i drugo ili treće dete u familiji.
Za mnoge sportove, a time i "školice sporta", tu se udar na roditeljski džep ne završava . Uz mesečno plaćanje treninga ide i , obično godišnja, kupovina opreme. To je dodatnih četiri do šest hiljada dinara. Pritom mislimo da osnovnu "klupsku" opremu – majice, šortseve i eventualno trenerke – dok se računica dalje može zidati i sa specijalnim košakaškim patikama, fudbalskim kopačkama, ili raznim štitnicima za borilačke veštine.
Na kraju, neki se roditelji nađu u situaciji da "mole boga" da im dete ne napreduje do takmičarskog nivoa, jer onda se trošak uvećava i za pripreme i kampove – od 200 evra recimo za male odbojkašice u Sokobanji do 380 evra za plivače u Bugarskoj.
Ponosne mame i tate klinaca kojima su draže borilačke veštine moraće da odreše kesu i za polaganje za kategorije, popularno znane kao "pojas", po još 4.000 hiljade dinara jednom ili dvaput godišnje. A ako vam je dete baš talenat, i "juri" reprezentativne bodove, moraćete da obilazite turnire – tu nećete proći bez 200 evra po turniru, puta četiri ili pet puta godišnje, pa...
Kada se izvede računica, postavlja se pitanje da li je danas u Srbiji imati zdravo dete koje hoće i može da se bavi sportom luksuz bogatijih slojeva društva.
Naravno, za ovakvu situaciju ne treba kriviti ni "školice sporta" niti klubove, jer niko u Srbiji nije otvorio "školu" ili klub da bi se obogatio na račun roditelja, ali neko mora da plati račun.
"Nažalost, nismo Danska ili Švedska gde lokalne samouprave imaju svest o potrebama, a mogu s lakoćom da podnesu finansiranje sportske prevencije zdravlja svoje dece. Ovde sve u krajnjoj liniji spada na roditelje i oni su najveća pomoć svakom klubu", kaže za MONDO Dragan Jović, predsednik tekvondo kluba Galeb i trener, između ostalih, i prve zlatne olimpijke Srbije Milice Mandić.
Klub "Galeb" je dobar primer kakva je pozicija "malog" ili sporta uopšte u Srbiji, čak i kada daje vrhunske svetske rezultate.
Klub, koji ima dvadeset medalja sa globalno značajnih takmičenja, godišnje za treninge, pripreme, opremu i takmičenja potroši 12 miliona dinara. S druge stane, od "matičnog" Grada Beograda dobiju 680.000 dinara - prema bodovima na listi uspeha sportova.
Saša Paunović, predsednik SKGO i predsednik opštine Paraćin na skupu u Beogradu je otvoreno rekao da para za školski sport nema jer izgradnja sala i terena ne donosi glasove političarima. "Birači se osvajaju ulaganjem u fudbalske organizacije.To u praksi znači da se finansiranje sportskih organizacija svodi na investiranje u klubove, najčešće fudbalske. A jedan prosečan fudbalski klub potroši više novca nego svi ostali klubovi u jednom gradu zajedno".
U zemlji gde se budžeti pojedinih fudbalskih i košarkaških klubova i dalje mere u milionima evra, u krajnjoj instanci para celog društva, jedan tekvondo klub može da se nada "ozbiljnijem" novcu tak ako osvoji – zlatnu olimpijsku medalju. Toliko je naime, za TK "Galeb" vredelo zlato Milice Mandić sa Olimpijade u Londonu 2012, a i to samo zato što je tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas ispunio sopstveno obećanje.
Tek sa globalno najvećim mogućim uspehom u "mali" sport dolaze i sponzori "iz prve lige" koji se u "velikim" podrazumevaju. Tako će "Galebovim" šampionima, ali i deci koja u klubu uz njih stasaju, saradnja sa Komercijalnom bankom sledeće godine značajno olakšati život. Ali i to je išlo "preko roditelja", uz pomoć Siniše Malog, savetnika vicepremijera Aleksandra Vučića.
Bavljenje sportom u školskom uzrastu nije "zabava" bogataške dece, a ne bi trebalo da bude ni "poslednja briga" države, što do ne tako davno, nije ni bila. Srbija danas nije baš toliko siromašnija od one iz "zlatnih" osamdesetih godina s kraja prošlog veka, da ne bi mogla da podmiri ni osnovne potrebe školskog sporta.
Veći je problem,,izgleda, u distirbuciji para koje postoje – od Republike, do opština i privrednih preduzeća, nego u količini para.
Prema zvaničnim podacima država Srbija je za školski sport u 2012. potrošila samo 50 miliona dinara, a ni njen najbogatiji grad, Beograd, neće se u sledećoj godini "otvoriti" mnogo više.
"Budžet Sekretarijata za sport i omladinu će sledeće godine biti oko 500 miliona dinara, što je polovina onog od pre samo pet ili deset godina. U takvoj situaciji tudićemo se da bar sa rekreativnim aktivnostima deci pokrijemo zimski i letnji raspust", kaže za MONDO Dragoljub Kočović, zamenik gradskog sekretara za sport i omladinu.
"Sitauacija u državi je teška, a nema ni sponzora ni donatorstva. Mnoge velike kompanije su privatizovane i danas na njih ne možemo da računamo. S druge strane i dalje nemamo praksu da se ulaganje u sport i kulturu odbija od poreza, pa da ljudima pružimo makar taj motiv da ulažu", rekao je na pomenutom skupu Dragan Đilas.
Iz Grada dolazi inicijativa da se uvede profesionalno fizičko vaspitanje u mlađe razrede osnovne škole, koje sada izvode (ili ne izvode, već od slučaja do slučaja) učitelji i učiteljice.
Kočović, koji je predsednik istoimene sportske akademije u čijem je sastavu i redak (karate) klub u kome najmlađi besplatno treniraju, kaže da je ljut što smo društvo koje "daje velike pare na dolazak izraubovanih sportista iz SAD ili Afrike umesto na sopstvenu decu".
Svoj put od školske sale i sekcije do "olimpijskih visina" najbolje su istakli sami veliki srpski sportisti, a sada sportski funkcioneri Vanja Grbić i Savo Milošević, na konferenciji "Lokalna politika i sport" u Beogradu u decembru prošle godine.
Proslavljeni srpski odbojkaš i potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije Vanja Grbić je rekao da se nikako ne sme zaboraviti osnovna funkcija koju ima sport – a to je zdravlje.
"Vrhunskih sportista je samo jedan odsto, a istovremeno je školski sport sasvim u zapećku. A mi smo počeli upravo u školskom sportu, jer smo imali mogućnost da treniramo besplatno, da nas neko prepozna kao talente i potom regrutuje. Zato danas moramo da pričamo o sportu kao o prevenciji i zaštiti nacije jer više od 80 odsto dece ima krivu kičmu i ravna stopala. Školski sport stvara kulturu zdravog života i bazu radno sposobnih ljudi", rekao je Grbić.
S tim se u potpunosti složio još jedan velikan srpskog sporta, Savo Milošević. Nekadašnji fudbalski reprezentativac, a sada direktor svih nacionalnih selekcija Fudbalskog saveza Srbije, dodao je da "ako to zanemarimo stvorićemo naciju poluinvalida koji neće biti u stanju da se bave bilo kojim poslom, a kamoli sportom".
O drugim društvenim posledicama dece koja višak vremena i energije "troše" gluvareći na ulici ne treba mnogo ni govoriti.
